Блог

Наопаки, нови свет или карневализација нон стоп

Невена Варница, Нови Сад

"Моје лице је слика. [...]Које лице може пролазити кроз време а да се не претвори у маску? Које лице може трвдити да поседује свежину неког првог погледа? Лица имају изузетно велику густину, због чега изгледају незграпно. На тренутак замишљам свет у коме бисмо сретали само маске. На свим састанцима широм света, сви управни одбори би личили на свечаност на којој никада не бисмо видели право лице. Шарене маске. Замишљам лаганост, безименост, тешкоћу да се крене с манипулисањем. Од свега би само очи и уста били прави. Морали бисмо да се пољубимо да бисмо сазнали хоћемо ли потписати уговор, хуманитарну повељу, да бисмо сазнали хоћемо ли се препустити љубавним или ратним играма. Ах! Само таква непосредност!"[1]

Да смо сада у давним, старијим временима, 6. јануара почело би карневалско доба године. Њега би обележиле многобројне свечаности, интезивиране у покладним недељама, непосредно пред Велики ускршњи пост. Карневал представља надзирано и временски омеђено лудовање према коме се црква односила прилично неодлучно – с једне стране осуђујући разузданост и неумереност, али – с друге стране никада озбиљно не настојећи да га укине. Мудро и перфидно, ово исклизнуће из свакодневног, уобичајеног времена било јој је потребно као притивтежа вредностима хришћанског живота – јер, без греха не би могло бити ни покајања. Карневал је био време забаве, привидне слободе и привремено легализованих порока. Маскирањем и прерушавањем идентитет особа под маском се мењао, а учесници су се ослобађали својих свакодневних друштвених улога. Најчешће се преоблачењем остваривала замена полова, старосне доби или друштвеног статуса. У доба карневала долазило је до инверзије – традиционалног mundus inversus-а– наопаког, изокренутог света. Три главне теме биле су: храна и процеси храњења и пражњења, људска полност и сексуалност,која је најчешће била хипертрофирана и гротескна, те насиље– све то требало је да омогући катарзу.

Карневал је једна од мени омиљених тема, а слобода једна од опсесивних. Током карневала, у ограничено време под маскама, дакле, постојала је Слобода. Слуге су, на кратак, ограничени период, постајале господари, мушкарци жене и обрнуто, а људи су – заоденути маском, костимом и мраком – могли да говоре, певају и изводе шта су хтели. Није било дозвољено једино маскирати се у кнеза (у Старом Дубровнику) или у дужда (у Венецији), остало јесте. Рецитовани стихови популарних салонских или чешће бестидних уличних маскерати, били су такође замаскирани и заоденути вишеслојним смислом и алузијама на Библију, популарне канцонијере или комедије. Услед претеране разузданости и бестијалности, на прагу модерног доба, током 18. столећа, били су забрањивани. У наше време негују се у појединим деловима света, онако помало и углавном комерцијализовано. Како је, заправо, данас, и чему овакав наслов? Да ли су слобода, демократија, забава, срећа заиста присутне нон стоп од 00 до 24h! Или се све чешће стиче утисак да овај врли, глобализовани, велики свет почива на изокренутом карневалу, током којег је све, заправо, квази и провинцијализовано (провинцију сагледавати као стање духа); да се уместо демократије нуди њена злоупотреба, а да се слобода своди на наметнут избор типа (примери су изабрани насумично, број им је бесконачан): изабери један од два или десет, потпуно је свеједно, ријалитија или мајонеза или дезодоранса са безмало бескрајним роком деловања (sic!). Moj пријатељ чак тврди да се слобода своди на бирање између метка и конопца, али Оптимиста у мени још увек жмури на једно око.

Карневалске маске махом су биле устаљене, неке су током времена постајале део комедија и типизираних ликова и било би интересантно сагледати како неке од њих изгледају данас. Маска бр. 1 – доктор (напомена: свака маска има изузетака који враћају веру у људе, у људско достојанство и професије којим се баве!) Веома мало плаћена за свој рад, обезвређена, принуђена да ради приватно за скупе новце или да узима производе у шареним кесама и ковертима кад ради државно. Илустрација бр. 1 (напомена: све илустрације су из личног искуства): рано јутро, мама и ја улазимо у чекаоницу друштвене амбуланте, сви пацијенти држе поклоне у крилу. Соба личи на дечју рођендаоницу, а не лекарску установу. Па ако то није карневал...? Надовезује се маска бр. 2 – пацијент која каже да дарове носи због – а) урока, б) да би третман био бољи, ц) да би се захвалила и наградила маску бр. 1. Хм? Зар помагање и спасавање људског живота није највреднији циљ и највећа Људска награда? Знам и разумем категорије дара и уздарја из традиционалне културе (традицију сагледавати у видокругу очувања вредости породичног, друштвено исправног и моралног живота, а не у огледалу обичаја да се, на пример, оде у цркву, јер је ред, након једнодневног поста пред Божић, па се гурати и газити оне поред себе и након тога се најести и напити одмах након поноћи услед велике глади), али зар даривање не би требало да буде из срца и душе, попут даровитости, а не из страха и обавезе?

Маскa бр. 3 – свештеници. Најлепше, најмирније и најблаже лице које сам видела било је лице монахиње у манастиру Градац, док је највећу неверицу изазвала продајна колекција козметичких производа у задужбини кнеза Лазара (илустрација бр. 2 – тамо можете да купите лосион против целулита или антирид против бора под именом Царице Милице!) Нисам купила ништа, што од изненађености, што од стида. Каже ми пријатељица: па шта, и у Бечу продају моцарт кугле? Можда сам и сама замаскирано лицемерна, али мислим: у реду, али не продају моцарт крему против хемороида, на пример!? Маска бр. 4 – политичари (еволуирала од маске племића и представника власти). Ово некако дође као оксиморон. Србија je почетком 20. века била `мала земља по којој су ходали велики људи` (Радован Самарџић), а данас гледамо како по њој ходе маске Топаловића и осталих Суперхероја. Квази хероја, наравно. Е, моја Слободо мученице, кад нам останеш да на изборима бирамо између онога који је купио диплому и онога за чијег је мандата било омогућено куповање дипломе! Маска бр. 5 – трговци, Фарисеји и остали банкари. Маска је, гле чудеса, двострука, попут Јанусове. Оне купују, продају, одузимају и додају. Све у своју корист, разуме се. (Илустрација је прегршт, разумемо се). Маска бр. 6 – просветари. Деградирана, попут прве маске. Такође вишеструка – ренесансна маска учитеља сада неизоставно иде уз маску ученика. Са њом дели права и обавезе. Ученицима права, учитељима обавезе. Поштено. Поштење је лажно, наравно, јер ово карневал!!! Маски има још, али бојим се да ће забава показати своје друго лице, па завршавам полако маском бр. 7 – родитељ, коју сам измислила желећи да се на кратко укључим у свакодневне приче и полемике о васпитавању (тема је изазовна и посветићу јој више пажње у неком од наредних блогова). Ова маска за мене је нема. Моја покојна прабаба Јелисавета Драгин, девојачко Сремац, имала је обичај да, о родитељству каже: "Ко има нек` ћути, ко нема нек` не лаје". И тачка. Уздај се у срећу, буди добар пример и воли! (Ово је написано првенствено због дужебрижника и савршених мајки и очева који остављају коментаре дајући светле примере о свом иделном родитељевању).

И да се вратимо на основне теме. Некада је пренаглашавање еротских и сексуалних атрибута било у функцији забаве и катарзе, данас је императив. Гротескна су сва та силиконска лица, груди и тела на која би се требало угледати!? Да, истински је много тога изокренуто. Фудбал сам престала да пратим и онолико мало оног тренутка када сам схватила да се више пише о коферима LV и каишевима Голче и Дабана (инверзија и алузија су јасне) које играчи носе долазећи на припреме него о успесима које постижу. Упркос свему, своју маску Калимера задржавам и даље. И даље ме боли неправда да због неколико појединаца страдају сви – било да је то одељење у основној школи, фирма или држава или Закон о саобраћају. Такође, и даље дубоко верујем да би свет заиста био боље место када бисмо сви најбоље радили оно чиме се бавимо. И верујем у Стрпљење. Ова категорија, страхујем, полако се губи. Погледајте школарце који не желе више да читају Децу капетана Гранта Жила Верна или Балзаковог Чича Гориа кажу – досадан им је почетак. Не знам како би они замислили Микеланђела, на пример? Да ли би помислили да је он за три и по недеље, плус-минус који дан, осликао Сикстинску капелу? Ух! Некоме су можда тибетански монаси симбол стрпљења, мени су Микеланђело и Помет и, призивајући Марина Држића, завршавам Пометовим речима: "Ма се је тријеба с брјеменом акамодават (прилагодити, нап. Н. В.) ; тријеба је бит вјертуозу тхо хоће рењат (владати) на свијету. Краљ је човјек од људи кад се умије владат. [...] Тријеба је бит пацијент (стрпљив) и угодит злу брјемену да се пак добро бријеме ужива".[2]

[1]Аntonio Kazas Ros, Almodovarova teorema : roman, prevela Izabela Nikodijević, Mono i Manjana, Beograd, 2009, 75.

[2]Марин Држић, Дундо Мароје : комедија у пет чинова, Рад, Београд, 1980, 90.