Блог

О лепоти, рукама и витезовима

Невена Варница, Нови Сад

Да ли сте, некадa, замислили Микеланђеловог Давида обученог? Ја јесам. И по каквој год моди да сам га "оправила", бојим се да није ишло. Јер, како вели народна мудрост: Човека дело краси, а не одело. Ем што је имао тело савршених пропорција, ем што је изашао наспрам Голијата. Нема украса, нема маскирања, нема преваре (ту би имала смисла она крилатица: или јеси или ниси, а не у којекакве пропагандне сврхе). Или узмимо за пример Микеланђеловог Мојсија? Фигура грандиозних размера указује на грандиозност мотива и величанственост подухвата, све остало је у другом плану.

Овај текст требало би да је наставак претходног и да се у њему огледа, те да за тему има мушку лепоту, доброту и еротику. Различити текстови последњих година затрпавају папирну и виртуелну стварност, па се може читати о томе како да постанемо бољи, лепши, успешнији, још лепши, још богатији, још срећнији, љубавнији, спретнији. Ух! Поводом тога, лично бих све најрадије свела на једну реченицу: жене би требало да буду женствене, мушкарци би требало да буду мужевни. И крај. Савршено једноставно. Јер, савршенство одувек тежи једноставности. Универзална категорија Лепоте не би требало да се своди на минорне категорије. Будимо Лепи, будимо Људи, ма ког пола или спола били... Укуси су различити и о њима се не расправља, поучили су нас још стари Латини. Свест о лепом је субјективна, и по чему је прелепа жена, рецимо, лепша од прелепог мушкарца, на пример? Лепота је једно, и оно што важи за лепу-добру жену важи и за мушкарца. Зар вишевековне атрибуције не говоре довољно? Мужаствене жене (средњовековна литература), леп као лепа девојка (усмена традиција) или девојке попут витезова (барокна књижевност). Кажу да је витез романтизована представа некадашњих ратника и јунака. Ма како било, и даље се залажем за све оно што остаје када се одбаци претежак витешки оклоп: кодекс части, тежња исправном циљу, морал, а не моралисање и принципи.

Бог је Леп. Леп је и ђаво, али... Његова лепота је ограничена, она није божанска категорија. Понеки тврде да је за мушкарца довољно да буде зерицу лепши од ђавола. Хм? Не бих се сложила. Ако кренемо од хришћанске поставке да је нечастиви пали анђео, који је седео тик уз Господа, онда је он анђеоски леп, и морао би бити такав да би био привлачан. Његов пад открива злу природу која се испољава касније. Он своју лепоту користи да би завео, док се ружноћа сагледава касније, када бива касно.

Различити портрети ренесансних жена и мушкараца, откривају смирене, достојанствене изразе лица и нијансе различитих боја постигнуте различитим усавршеним техникама. На њима увек примећујем руке. Сигурно постоје различита тумачења симболике руку на платнима старих мајстора међу историчарима уметности или сликарима, али оне за мене имају посебно значење. Њихове руке, за мене су огледала њихове душе, унутрашњег мира, склада, вредноће, умећа и моралне снаге. Није то случајно. Верујем да је ренесансни уметник био свестан да је Човек много више од лепог лица, фризуре или своје сексуалности и да портретисање руку заокружује људску представу.

Постоји прича о рукама која ме годинама фасцинира. Први посредник био је Момо Капор – чувени "лаки" писац или писац "лаке" литературе. Хм, покушајте да само на трен будете лаки и пишете лако, па ћете се уверити колико је то, заправо, тешко – а касније сам се са њом сусретала више пута у различитим приликама. Прича је стара пет стотина година. Те шаке, дакле, пола миленијума обасјавају нас посебним сјајем. Замислите, пет стотина година једног цртежа из старих времена наспрам пет минута славе модерног доба?! Прича иде овако: Албрехт Дирер имао је брата Алберта који је такође поседовао сликарски дар, али како су потицали из осамнаесточлане породице, није могло бити обојици омогућено школовање. Бацали су новчић и Албрехт је добио право на сликарску школу уз договор да ће га брат издржавати, а када је буде завршио, он ће брату услугу вратити на исти начин. Алберт је неколико година провео радећи у руднику, а када је други Дирер изучио сликарски занат, дошло је време да се испуни договор до краја. Међутим, рударске руке биле су повређиване, оболеле и израђене тешким пословима, па је било јасно да се њима не може постићи она прецизност финих линија на бакрорезима и пергаменту. Једноставно, за другог брата, било је прекасно. Недуго затим, у знак захвалности, Витез међу сликарима, Албрехт Дирер "портретисао" је брата на генијалан начин. Цртеж једноставно назван само Руке који се често именује и као Руке које се моле у себи садржи све истинске вредности: Жртву, Одрицање, Љубав, Породичне вредности, Братску пожртвованост, Умеће и Човечност обједињене врхунском Уметношћу. Имајући све ово у виду, А. Д. ми је још лепши на свом Аутопортрету у кожуху, који понеки називају и Диреров христолики аутопортрет. Има, можда, одређене дозе сујете и сликарског егзибиционизма у портретисању себе самога попут Христа, али Дирер је то себи могао да приушти, јер – његова слава је већ за живота била диреровска, а не ворхоловска! Уметност поставља загонетке и изнова отвара нова питања. Не заборавите да нико, и ништа, није ту да нам да коначне одговоре – него само да укаже на путоказе. За одговоре смо одговорни сами!

Пост скриптум: за све оне који можда ипак очекују конкретан пример како бити прави мушкадин 21. века, призивам у помоћ пријатеља, и прослеђујем вам његов једноставан савет.

Лепота, мушка – Модерни мушкарац 21. века мора држати до своје улаштености. Живот више не вреди ни попишаног боба, ако при руци немаш презле алоје, јојоба зејтин и сандаловину испод сача. Није тешко израчунати да би ми за враћање здраве гипкости само левог подочњака требало пола плате. А правила је безброј: крема против тарупања лактова нипошто не иде преко колена, а лосион за мекоћу ушних ресица не сме у додир са подбратком, који ваља, у правилним серијама, тапкати китовим мрсом. За пете иде око дванаест емулзија, све једна другој до увета, а пинцете за носне длаке нипошто не турати у остале телесне зјапине, где је растиш покучастији. Језик се струже с неколико шпахли, а пупак специјалним туферима у правцу казаљке на сату, јер се иначе лако одреши. Зубни конац мора проћи NASA тестове оптерећења, а треба га по устима дромбуљати сатима, с тим да си засро ствар ако њиме жуљаш десни. За целулит и стрије неопходно је сачинити акциони план и парафирати га у Бриселу*.

*Predrag Ž. Vajagić, Branislav Zukić, Kucanj u prazno – dojmovnik marginalizma, Binder, Beograd, 2014, стр. 143.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)