Блог

Беседа на Данима Српске Крајине у Српској Атини 15. 12. 2018. у оквиру 4. Свесрпског крајишког сабора

Прометејство Саве Мркаља (1782/3–1833)

Јелена Марићевић, Нови Сад

Рекла бих да је Сава Мркаљ Прометеј без којег не би било могућно ни потоње Костићево, а ни Његошево прометејство. Обично се за Лазу Костића говорило да је налик на Прометеја, како због његове песничке фасцинације овим титаном, тако и због опчињености јампским стихом којим је пркосио српском трохеју. И Вељко Петровић је Његоша именовао Прометејем, „несрећним, светлотворним титаном, прикованим за оно суро, шиљасто, стење, док му крагуј, мисли о вечноме узлету људскога духа, груди кљује. Назвали су га Аполоном међу варварима и Адонисом, болним од своје душевне и телесне лепоте. А, уистини, он је био наша отеловљена трагична, косовска лепота“. „Мркаљев јамб је, по оцени Жарка Ружића, 'право откровење за теорију и историју нашег стиха, који је с правом додао како је песник имао 'необично развијен слух за ритам и акценат“ (Душан Иванић). С друге стране, иако се није знало како је Мркаљ заправо изгледао, осим описа Ђорђа Рајковића: „био је средња раста, сув, смеђ“, његов портрет урађен је према лику оног који је, како се сматра, највише личио на њега. Његова лепота, дакле, била је физички неодредљива, али духовна и несазнатљива пуким чулом вида за потоње генерације, за разлику од Његошеве.

Међутим, оно што спаја ову тројицу Прометеја српске културе и књижевности јесте широк спектар интересовања, образованост и филозофичност. Мркаљ је био врстан познавалац филозофије и математике, а знао је латински, француски, немачки, грчки, хебрејски језик. Сублимирајући својом поезијом наслеђе српског грађанског песништва, Орфелиновог Сјетованија наученаго младаго человека, он је антиципирао сву песничку снагу Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Николе Боројевића, Стерије, Змаја, како резимира Душан Иванић. Али, у одређеној мери, у његовој поезији осећамо сву дубину индивидуалне и колективне трагедије из Његошевог Горског вијенца.

Трагичан животни пут Мркаљев отпочиње управо прометејевском крађом ватре, тј. објавом храбре и важне књиге Сало дебелог јера либо језикопротрес (1811), јер након што српском народу преда у аманет ово дело, за њега наступа трновит пут – од монашког живота и гладних година, па чак до извештаја о наводној дијагнози лудила и идеје о „небеском непријатељу који му препречава пут“, те губитка слуха и говора и релативно ране смрти, након које монах Севастијан из Гомирја каже: „Хвала Богу што се смиловао на покојног Мркаља, те га је себи узео“. Чини се да је његов дух, подаривши духовне дарове српском народу, постао пример христоликог страдања јер му је читав потоњи живот био обухваћен и стегнут венцем од трња или прометејском прикованошћу за камен. Као што је сав крш и камен Црне Горе и сав народ осуђен на христолики венац страдања у делу владике Рада.

И Мркаљ је био „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без игђе икога“, и осетио на својој кожи хладну истину стихова: „Свет је овај тиран тиранину / а камоли души благородној“, посебно кад болно завапи: „Јао! Јао! Јао триста пута! / Пала нам је, пала коцка љута; / Море зала ов' је свет! / Лед и ватра, зрак, и гром, и вода, / звери, змије, гад од разних рода, / често век нам чине клет! // Зло је мучно садашње поднети, / Зло нас бивше пече у памети, / будуће већ једе нас. / Дневне туге рађају сне худне, / А сни ноћни растуже нас будне. / Јесмо л' без зла који час? // Човек страва човеку ах! Већа, / гони правду што је свију срећа, / гони мир из света сав. / Вук не ломи реч ни веру своју; / Топ и картач не привезу к боју / анаконда, рис и лав“.

Иако, дакле, за живота није написао много, оно што је урадио представља титански чин! Да није са Олимпа узео пламичак просветитељске ватре и њиме „истопио“ сало дебелог јера од чега се језички Тартар протресао, како је познато, не би се ватра језичке реформе разгорела у рукама једног другог лучоноше, Вука Караџића. Та врста духовне снаге којом зрачи дело Саве Мркаља кадра је да осветли пут српском народу ево већ готово двеста година од његове смрти. Мада, Мркаљ не може умрети баш као што је и Прометеј бесмртан. Данашњи и јучерашњи дан то у овом тренутку најбоље сведоче. Изложба „Година Саве Мркаља“, не само да разгорева пламен Мркаљеве духовне ватре, већ га, попут Херкула, ослобађа орла који кљује јетру.

Дани српске Крајине у српској Атини у оквиру којих је припремљена изложба, такође нису без прометејске симболике, будући да је овај титан, како наводи мит, заслужан и за рођење Атине, богиње мудрости.

Кроз Херкулову храброст и јунаштво и Атинину мудрост, дело Саве Мркаља, како би рекао Чедомир Попов, постаје симбол српске интеграције.