Блог

(Не)категоризована свијест

Радоје Фемић, Никшић

Услед драстичних друштвених промјена, однос према раду преобликован је од потпуне колективне апотеозе до упадљивог ниподаштавања. Ипак, тековина ударништва, иако је муњевитом брзином ишчезла из исто тако ишчезавајуће привреде, преживјела је у области у којој се то не би никако очекивало. Ријеч је о домену научног стваралаштва. Данашњи Алија Сиротановић би, сагласно новопрокламованим императивима каријерне научне успјешности, с домаћих евро-новчаница могао свог титулара да посматра једино заогрнут пописом властите категоризоване библиографије, при чијем дну би се налазио истакнут рекордни салдо стваралачке радиности, који би имао мотивишући карактер.

Овим или неким сличним рјешењем формализовала би се грозница категоризације, у којој обитава претежан дио академског подмлатка, који своје крхко мјесташце у (не)монополизованој научној инфраструктури утврђује претходно сабирајући исплативост истраживачког прегнућа. Нарочито се неприличност овог спортског ентузијазма огледа у простору друштвене хуманистике, у којој су распре о калибру часописа поодавно потиснуле нужну дискусију о садржају објављеног. Наведена појава би се дала разумјети ако се у виду имаспектар такозваних егзактних наука, чији истраживачки фундамент налаже емпиријско истраживање, које је могуће, па и пожељно квантификовати.

Идилично изгледају времена у којима је научна продуктивност представљала резултанту дугог и систематичног ишчитавања и истраживања, надахнутог истинском научном радозналошћу, а не тортуром форме, која је многе упућеније таленте већ усмјерила према корпоративном, умјесто према научном каријерном развоју. Некритичка примјена шаблона на корпус дисциплина које проучавају умјетност, значи превасходно бирократизацију материје која јенастала управо пренебрегавајући конвенцију, рутину и предвидљивост креације. Став друштвене, и, нажалост, значајног дијела академске јавности, да бављење одређеним дисциплинама, какве су, рецимо, језик и књижевност, не представља допринос унапређењу тржишта рада, створило је латентну инфериорност истраживача, која сеже до осјећаја недефинисане кривице. Прокламованим исходима учења, нимало случајно је заобиђена препознатљива ријеч – знање, док се учестало користе релативизујући синоними, попут вјештина и компетенција. Јер, ако за скупљање библиографских поена није потребно знање, већ вјештине и компетенције, онда овај посао има благотворан учинак, будући да се на тај начинкомпензује иницијална неугодност што се уопште пише о творевинама духа. Другим ријечима, ако младим хуманистима ништа друго није сродно с колегама битно другачијих афинитета, референтна тачка спајања може бити управо јурњава за бодовима. Категоризација оваквог учинка има своје политичко-идеолошко утемељење, јер је политички бенигно скупљати поене, али је крајње субверзино бити у непопуларној мисији подсјећања на вриједност сопствене културе.

Експлицитно потцјењивање друштвених и умјетничких, у односу на природне и техничке дисциплине, представља подразумијевани идејни амбијент који је изродио захтјев да се научна кредибилност, изражена позамашним бројем поена, потврђује библиографском иницијацијом на Science Citation Index (SCI) листу, која је општеважећи high level научне зрелости. Ултимативни захтјев за посједовање објављеног рада у часописима овог типа најелегантнији је начин да се младом истраживачу, усмјереном ка изучавању националне филологије, немушто поручи да је остао заробљен у прошлости, с којом је неповратно ишчезла дрскост бављења националном баштином. SCI је, према томе, креативна шифра глобализације, која је, како се зна, немилосрдна и агресивна. И наравно – западноцентрична. SCI је формула игнорисања цијелих културних модела, какав је, на примјер, словенски, и подразумијева се – српски. SCI је елиминаторан и неопозив. SCI је идеал научне индустрије, који ће бити остварен тек кад сви на истом метајезику буду исто мислили, говорили и писали. Поступак бодовања и рангирања ће тако бити знатно ефикаснији, јер ће љубоморно чувану аутономију научника суспендовати научни најамници, којима није категоризована само библиографија, него и свијест која то аминује.

Пасивизовани исцрпљујућом псеудонаучном атлетиком, истраживачи ће бити онемогућени да своја специјализована знања функционализују на корист шире заједнице, будући да изласка из зачараног круга у коме непрестано недостаје бар још неки поен, нема. Уколико је, међутим, снага професионалног избора витална толико да је равна животном опредјељењу, стасавајући научници нису у безнадежној ситуацији. Њихов однос према банализацији науке требало би да буде достојанствен, сличан оном који је својевремено Борислав Михајловић Михиз демонстрирао, када је господственост Београдског универзитета унижена вулгарношћу соцреалистичких догми. Михиз је тада, наиме, ову деформацију универзитетског миљеа санирао циничном опаском да такву диплому треба стећи управо зато да би се стекло право на презир. Данас неславне соцреалистичке ударнике готово нико не памти. Међутим, Михизов допринос нашој култури није самјерљив никаквим бодовима. Досезање тог истинског аршина једини је одговор на ову привидну дилему.

(Аутор је асистент на Филолошком факултету у Никшићу)