Блог

(Не)уводне напомене

Радоје Фемић, Никшић

Чему увод? Ово питање морао је себи поставити сваки онај коме је ишчитавање текстова (скоро) свих врста ствар професионалне обавезе или животног избора. Практични (и све практичнији) приручници неумитност увода приписују складном композицијском поретку текста, те анахроној неопходности прављења увертире за централни дио, одређујући му простор, функцију и пожељни садржај.

(Не)потребност задовољавања ове овјештале конвенције најбоље се може осјетити у огледалу школског искуства, гдје почињу најбенигније невоље с уводом. Довољно је присјетити се призора у којем ученици, одговарајући на императив „задате“ или „слободне задате“ теме, беспомоћно зуре у бјелину папира, мучећи се око чувене „прве реченице“, и уопште, цијелог увода. Након што ученик, како-тако, ипак увод састави, журно стигне до још чувеније „разраде“ и све то лијепо „закључи“, на сцену ступа други, „отрежњујући“ дио. Наставник се, наиме, хвата тек купљене оловке црвеног мастила, и резигниран због мале плате, џангризаве супруге или гужве у саобраћају, почиње суверено да подвлачи уводне реченице, уживајући у страсти папирног дубореза и осјећању надмоћи над ученицима, јер му је ионако могућност доминације над било ким другим одавно измакла. На маргини се, наравно, симпатичним рукописом остављају напомене које ученику треба да представљају путоказ до савршеног увода. Невоља је, међутим, што беспрекорни, платонистички израз идеје увода станује само у наставниковој глави, и што привилегија идеалног увода не происходи ни из чега другог, до из његове тренутне супремације.

Исти каузалитет, међутим, неоправдно изостаје када су у питању уводи неких савремених „стваралаца“, који почасно мјесто у својим научним тричаријама придају уводу. У тим случајевима увод се често уситњава на непрегледни низ неуротичарски нумерисаних микро-увода који образују цјелину која би се могла самостално публиковати, независно од (пре)осталог садржаја. То рјешење би, чини се, било најсрећније за добар број таквих увода, јер једино у одсуству централног дијела обећавајућа разбарушеност и надменост тог дијела не би дјеловала гротескно.

Конфузно претрчавање уздуж и попријеко материје, гомила псеудометодолошких напомена, самозаљубљено истицање научног и истраживачког доприноса, те лицемјерни изрази стваралачке и интелектуалне скромности – све то чини обавезни садржај неинвентивног увода, иза којег, ваљда, треба очекивати помаљање Његовог величанства – Суштине, које, на бескрајно разочарање читаоца ипак – нема. Склоност несадржајном, јаловом уводничком чикању читаоца, посљедње је ауторово упориште у увјерењу да је стваралачки монопол неурушива ствар, те да читалац нема ону исту могућност коју има наставник над учеником – да се маши црвене оловке, па да потом од једноличне, бескорисне текстуалне цјелине направи забаван колорит. Не би, стога, никакво огрешење било у томе да неки нестрпљиви анти-уводничар, поборник суштине, нетолерантан према допадљивом паламуђењу, упадне у библиотеку, и из многих „студија“ ишчупа уводне напомене. Једино тако би остала огољена суштина, наравно, тамо гдје би је још било.

Невоља која би због тога настала нарочито би се тицала армије новијих „уводничара“, којима је увод много више од композиционо-стилске неопходности. Он је за њих, прије свега, уговорна обавеза. Да није таквих увода, не бисмо ни сазнали да заслуга за настанак „аутентичног истраживачког подухвата“ не припада само надахнутом истраживачу, већ да је у доброј мјери и заслуга ове или оне фондације – за отворена, затворена и каква све не друштва. У таквим уводним напоменама, осим свега несувислог што стереотипни увод иначе одликује,  присутна је и пузајућа захвалност покровитељу, без којег се иначе не бисмо могли напокон својски обрачунати са заблудама и ирационалностима које нас колективно одликују.. Припејд уводи, и припејд ствараоци који иза таквих увода стоје, требало би да знају да се управо захваљујући таквим уводима неће увести у подручје истинске научне креације, већ да ће остати оно што су једино и кадри да буду – научна естрада, којој је рок трајања сасвим кратак, а трагови стварања нестају заједно с потрошеним хонораром. Над таквим уводима и студијама, корективни институт црвеног мастила није гријех замијенити институтом канте за смеће, која тек испуњена таквим садржајима може то истински постати.

Аутор је сарадник у настави на Филолошком факултету у Никшићу

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)