Блог

О (не)узвишеном

Радоје Фемић, Никшић

Да чудесност живота некада превазилази безграничје литерарне фикције чули смо довољно пута да се истински најежимо према репертоару општих мјеста и иритантној уштогљености аутоматизованог израза. Међутим, у истину да живот ствара сугестивне наративе мањег обима од романа, могућно се увјерити кроз једну, сасвим обичну, вечерњу шетњу градом.

Поред мноштва чуда којима се одавно нико не чуди, једно несумњиво заслужује нарочиту пажњу. На складном градском простору, оивиченом булеварима и попречним улицама, налази се храм. Наравно, ничег спорног не може бити у томе што град има свој храм, нити у томе што храм припада свом граду, јер град без храма готово да није ни замислив (код нас су, истини за вољу, дуго градови били и замисливи и изводљиви без храмова). Необичност призора, међутим, потиче отуда што се, тик уз храмовну порту, налази, ни мање ни више, него – циркус.

Немилосрдност појавне прецизности одузима аутору монопол употребе еуфемистичког израза, којим би се циркус у очима читаоца могао свести на ниво рингишпила, или барем забавног парка. Поред толико градских пољана које чекају на инвеститоре (дух овог текста налаже избјегавање њиховог прецизнијег именовања), на истој површини, уз минималну раздаљину, тако обитавају двије важне, међусобно конфронтиране форме егзистенције: сакрална – храмовна, и профана – циркуска.

И једна и друга форма имају од најстаријих времена своје природно упориште, (самим тим и оправдање) очитовано у различитим човјековим потребама: да се загледа у себе, и снагом молитве призове покровитељство метафизичког заштитника, или пак, да се дионизијском страственошћу насмије животу, и уз своје непосредно окружење направи предах од сизифовског егзистенцијалног прегнућа. И храм и циркус имају свој унутрашњи поредак, у чије тајне може бити посвећен само искрени подвижник, који предано вјерује у акробације духа, или у акробације тијела.

И храм и циркус имају своје поклонике. Док једни побожно приступају вечерњем богослужењу, други с истом дисциплинованошћу, држећи у рукама купљене улазнице, чекају на поклоњење Спектаклу, изазовној динамици живота и, посебно, њеним виртуозним носиоцима. И у храму и у циркусу упражњава се обред жртвовања, с тим што храмовно жртвовање изискује припрему, док циркуско жртвовање своју дјелотворност демонстрира на лицу мјеста и под прецизним условима. И храм и циркус рачунају на изузетну сценичност, која до изражаја долази тек кад камерну архитектонику храмовног здања освијетли бљесак циркуског свијетла. Ма колико елементарно одређење наше епохе било раздрагано свепрожимање сакралног и профаног, готово је немогуће мотивисати симбиозу вјековима таложене духовне патинираности, с једне,  и шљаштећег  light show угођаја, с друге стране.

Кључна дилема у ствари се не тиче било чијег естетичког пуританизма, већ, изнад свега, запитаности о томе која количина толеранције према неукусу је препоручљива како би се пригрлило и легитимисало псеудолиберално становиште, према којем се чак и мијешање баба и жаба обликује као питање демократичности. Зато је пожељно опредјељење између храма и циркуса саморазумљива ствар. Свјетлосном и звучном доминацијом у простору,  циркус се етаблирао као примарна установа и доминатно одређење обухваћеног простора. И заиста – поетика лаке забаве својом кокетношћу као да потискује сваки облик посредованог искуства, које своје плодове даје тек по описивању мисаоне, емотивне и духовне амплитуде, региструјући сва треперења бића.

Раздаљина између храма и циркуса никад није била мања.  Гротеска – збирни ефекат такве раздаљине – никад није била видљивија. Ипак, ни просторни односи не могу бити препрека процесу субјективизације. Ставом свјесног, активног учесника културног простора, ову раздаљину могуће је укинути, исто тако као што је могуће учинити релативном. Довољно је – направити избор.

Аутор је сарадник на Филолошком факултету у Никшићу