Блог

Прилог за грађу Лексикона бешчашћа

Цртица о ботовима

Радоје Фемић, Никшић

Доба у којем живимо можда је напрегнатније својевремено описао Марио Варгас Љоса, непоновљиво привлачном синтагмом о припадању „цивилизацији скандала“. Технолошки и свеукупни развој је, на тај начин, немалом броју скандал мајстора омогућио да се из презриво традиционалне позиције интригаша и полтрона, уздигну до софистицираног занимања, тачније речено до фундаменталне вокације нашег доба, тако што ће постати – ботови. Узалуд је аутор ових редова приљежно листао Вујаклијин Лексикон, одреднице бот нема, па нема. Из најдубље потребе да драгоцјено проширење експресивних могућности српског језика рационализује, с нескромном амбицијом, и скромним духовним замасима, аутор се упутио на тумарање по значењским лавиринтима лексеме која представља најкраћу карактерну лозинку наше стварности.

Бот је феномен, чији појавни облик је прилично доступан и лако уочљив. Бот је вредновано, на тржишту тражено занимање. Легални облик привређивања. Позитивна легислатива ботовско привређивање не третира као кривични прекршај. Ботовању, дакле, не пријети никаква формална санкција. Логичка неумитност природно резултује сазнањем да за ботовање није неопходна никаква нарочита храброст, што благотворно утиче на квантитет регрутованих ботова.

Боту није потребна ни физичка спретност. Он, наиме, не мора да виси на прозору, лежи испод кревета, чучи у крошњи дрвета, нити да се прерушава у маскирни дезен.  Ботовска задруга тврди да је број припремних радњи минималан. За самоостварење у овом еснафу није пресудно ни образовање, ни животно доба. Боту је довољан компјутер, приступ интернету, и добра воља, тачније – склоност ка ботовању. Јер, бот ради по учинку, нема фиксну зараду. Његови се домети  стимулишу пропорционално уложеном напору. Надокнада почетнику, боту-јуниору, најчешће не превазилази гастрономску понуду пунктова брзе хране, мада се признање боту-сениору већ одаје преко института жиро-рачуна.

Ботова радна методологија је лако савладива. Он, наиме, има развијен софтвер у којем врло егзактно самјерава и дефинише индекс послушности третираних антиботова. Ботов неисцрпни, радни рудник су друштвене мреже. Фејсбук, нарочито. Бот има један, званични профил, преко којег формално обавља „пресретање“ јеретичких лајковања, шеровања,  уздржавања од фб активизма... Он, истовремено, има и велики број анонимних налога на којима вјежба инвенцију именовања, егзистирајући под најразноврснијим идентитетима – Трнова ружица, Цицибан, или Радничко самоуправљање (Постмодернистички настројен читалац ових редака има априорни благослов аутора да низ самоиницијативно настави). Преко тих налога бот конструише пожељну, умирујућу слику о себи, јер је интересовање других за афирмацију његових ботовских прегнућа оскудно. Тако бот на своју адресу редовно испоручује наклоност младих, образованих, а нарочито допадљивих припадница љепшег пола, које би, иначе, да њега није, остале у трајном дефициту одговарајуће илустрације уникатне мужевности.

Ботова нарочита страст (и сласт) је коментарисање. Радним данима на фејсбуку и твитеру, а викендом на порталима. Бот је неподношљиво памфлетистичан, гротескно аналитичан, отужно објективан, иритантно свеприсутан у виртуелном простору.

Бот има фасцинантан и обавезујући генетски материјал. Његово поријекло предодређује и подупире његову ботовску судбину. Ботов деда по дану је сланину достављао четницима, а по ноћи носио кајмак партизанима (може и обрнуто – не утиче на образовање симболичког плана – прим. аутора). Јаја из опустошених кокошињаца је, ипак, остављао искључиво за себе, не желећи да их обремењује теретом идеолошких раскола.

Бот има газду. Најмање једног. Обично више. Бот настоји да своје активности вишеструко материјализује, јер је бот од свих фолклорних гнома чуо (и примењује) само једну – да умиљато јагње двије мајке има. Зато бот неуморно цинкари. Прво нелојалне. Бот надређеним реферише о јеретичким подухватима. Бот је непрестано на испиту властите оданости, зато у недостатку ботовског материјала цинкари и друге, лојалне. Јер, ако је бота Бог казнио духовним далтонизмом, омогућио му је да с детективским инстиктом разликује лојалног и снисходљивог, и да поштеду примјењује само на овог последњег.

Ботова физиономија је специфична. На његовом лицу непрестано титра умјерени смијешак, релативизован (с)нужденошћу, која вјероватноћу прикупљања ботовских података чини значајно већом. Јер, боту се информације не дају, већ удјељују, попут милостиње. Бот не схвата да му се намјерно (о)дају само они подаци који се  преко ботова и објелодањују, да се конвенција дистанцираности не би урушила. Тако се ботовска мисија истовремено актуелизује и као посао џелата, и као посао жртве. Субјекат ботовања је, на тај начин, у исти мах и објекат ботовања, само што га ботовска преданост онемогућује да с дистанцираном (само)критичношћу сагледа тамне стране ботовске славе.

Најдрскији међу ботовима обрађиване антиботове држи за лаковјерне и наивне, а себе за превејаног. Бот у кафеу пије искључиво кафу и кисјелу воду, да му рецептори случајно не би затајили. Бот другоме ради о глави, али се у реалном, емпиријском ентитету врло срдачно поздравља, јер не жели да затвори врата ни за један евентуални комуникациони канал. Бот је раније слао анонимна писма и дојаве, а сад има инбокс, што му расходе пословања готово укида. Стога је бот очекивано солвентан.

Ботов минус је неопипљиве, апстрактне природе, који је у почетку ботовске каријере још и био подношљив, али је одавно  продубљен до кратерских величина. Бот је одавно етички банкротирао. Зато нуди на издају личну, па и породичну моралну  сребрнину, и тако затвара круг, описан ботовским шестаром. Бот се тако коначно саставља са собом, постаје, и трајно остаје сваковрсна нула, недостојна било каквог емотивног ангажмана, осим племенитог, отрежњујућег и недвосмислено исказаног и јасно назначеног презира.

Према боту је бесмислено бити уљудан – бота треба одјебати!

Аутор је сарадник у настави на Филолошком факултету у Никшићу