Блог

Изузетак (не) потврђује правило

Радоје Фемић, Никшић

Не постоји толико убједљива, макар била и наручена, дистанца према асоцијативном механизму људског мишљења која би допустила да се не присјетимо свега што је не тако давно било. Ипак, то што је нешто било, а  није плод теорије завјере, често није довољан аргумент у разним полемикама. Силовање стварности њеном симулацијом (дакле, не сном, како су то знали чинити умјетници) резултирало је спотицањем ума, које има различита отјелотворења. Једно од њих, трагично по учинку, неиздрживо по интензитету и бескрајно по дужини практиковања, заслужује барем узгредан осврт.

Присвајање западноцентричног модела понашања, својствено овдашњем човјеку, једно је од основних, вулгаризованих амблема не само друштвено-политичке свијести, већ и најпростије свакодневице. Снагом политичке моћи и немилосрдне пропаганде толико је и у ванполитичком домену пренапрегнуто осјећање западнофилства, да је поодавно скренуло ка регистру гротескно обликованог израза. Начелна одобровољеност и поштовање према устројству западних модела друштва конвертована је у идеолошку догму, коју (не)свјесно подржавају готово све области друштвене збиље. Императив постојања модерности, ефикасности, практичности и успјешности незамислив је без додатка „као на западу“. Илустрације оваквих поступака могуће је наћи у коментарима интелигенције која хистерично позива на „окретање будућности“, али и у конзументским усклицима, заснованим на фасцинацијом  беспрекорности рачунара, мобилних телефона или аутомобила. За оне који, може бити, читајући овај текст осјећају потребу да загрме на антицивилизацијски (читај: антизападњачки) настројеног аутора, напомињем да је овај скромни текст релаксиран амбиције потирања предности западног друштвеног и културног модела. Такође, није ријеч ни о донкихотовском обрачуну с вјетрењачама глобализма. Ипак, на оно што је априори прихваћено, треба с времена на вријеме сумњичаво погледати, барем због подсјећања да предрасуда, баш зато што је предрасуда, и заслужује корекцију.

Увријеженост става да нам из Европе и, нарочито, њене старатељке Америке, долазе прецијеђена мудрост, доброжелатељство и вишак сваког савршенства, више нико и не оспорава. Свијест да једном за свагда треба раскрстити (и опраштање, наиме, иде преко крста) с анахроним моделима мишљења и дјелања и грчевито се ухватити уз стабло евроатлантизма свакодневно намећу неизбројиве „невладине“ организације, удружења „слободних“ грађана, „независни“ интелектуалци... Да се ништа (још увијек) не може десити ван језика, доказују и називи ових пропагандистички настројених кружока. Упркос општепознатој чињеници да су ставови о постојању и приближавању западноевропског и сјеверноатлантског раја најчешће обилно стимулисани заводљивим шармом материјалних донација, постоји необјашњива потреба да се огрне плашт „независности“ и „слободе“. Употпуњење апсурдног мозаика, у којем се неповратно растају ознака и означено, прати још једна у низу генерисаних предрасуда. Она би се, на темљу (а)логичног резоновања, могла формулисати овако: ако су пиони глобализма независни, слободни и објективни, сви остали то нису. Дакле, евентуално супротстављање догми најмање је штетно по догму саму. Напротив, нападање догме је увертира за дискредитацију још једног ирационалног екстремисте, који пати од неподношљиве субјективности и погубног егоизма. Ако је, у таквом односу ствари, разумљиво малаксала свака тежња ка преиспитивању, треба напокон присвојити оно што баштини цио „нормални свијет“, а само ми с муком усвајамо.

Пристајањем на уразумљење, проблем још увијек није ријешен. Он се, парадоксално, тек отвара, јер правило, наиме, има и своје изузетке. Ако као новопечени западнофил покушате да усвојену догму реализујете, наићи ћете на непремостиву тешкоћу. Јер, ви сада знате оно што нисте знали – да једно од кључних начела западноцентричности претпоставља потчињавање западним ауторитетима свих могућих профила. У ову разнородну групу најприје спадају разни политички и геостратешки експерти, који „објективно“ сугеришу да је Балкан трусно подручје, али да је једини разуман механизам стабилизације заправо сервилност према супериорним газдама. С разних страна јављају се и експерти за историју, који забринуто замјерају нашу „оптерећеност“ историјом, те склоност митологизацији прошлости. Умјесто наше, они нам нуде сопствену историју, или, ако је већ културолошки преамбициозно њено прихватање, пожељно је прихватити привидно нашу, дестиловану историју, у којој ће вредносна хијерархија бити окренута наглавачке, уз понеки чињенични фалсификат, чисто да се вуци не преједу меса, и не опију јеретичним осјећањем слободарства. Тако комплементарни процеси западнофилског доказивања и урушавања аутентичности умногоме подсјећају на балзаковску шагринску кожу, која се сваким искораком ка жељеном, пројектованом и неприродном умањује, све док се не угрози и елементарно постојање онога који је на игру пристао. Кад се шагринска кожа, уништена прегрштима жеља, на крају смежура, остаће само непрепознатљивост, и осјећање ужаснутости због спознаје да је могло бити и другачије. До тада, ваља се још једном позабавити аномалијама западноцентричности.

Када, на примјер, један од највећих лингвиста и мислилаца нашег доба, професор Ноам Чомски, изјави у контексту терористичких акција у Француској, како су својевремено страдали српски новинари били такође жртве тероризма, практиковање западноцентричности код поменутих категорија ишчезава као прамен магле. Они, наиме, устају, и опет у име властите отрежњујуће мисије, коригују неприкосновени ауторитет. Жртве НАТО бомбардовања, кажу, нијесу жртве тероризма, већ су „призване“ једном катастрофалном политиком, која мора бити одговорна и за туђе жртве. Нелагодност што се жртве морају поменути бар дјелимично сузбија сазнање да се мисионари колективног преваспитавања баш жртвама највише и баве у својим илустрацијама нужности промјене понашања. Овдје се, међутим, истовремено открива структурни недостатак њихове догме. Ни западно мишљење, гле чуда, није пожељно увијек. Оно је пожељно само онда кад је на нашу штету, и кад је деструктивног карактера. Пацифистички фундаменталисти, међутим, одбијају евентуално разумијевање, наклоност и емпатију, јер држе да је нисмо заслужили. Уз то, знају они, било какво сужавање простора за заливање увријежених предрасуда и одржање бесмислених симплификација, урушава могућности за опстанак једне привредне гране која своје сировине црпи на невољи колективитета. Изузетак који (не) потврђује правило стога опомиње да је нашем јавном простору потребна суштинска деконтаминација (намјерно се служим  још једним злоупотрбљеним термином). Тек након тога, могло би се о свему полемисати, без оптерећујуће свијести да аутодеструкција, умјесто одлика непожељности, има својства  ријетко исплативог заната.

Аутор је сарадник у настави на Филозофском факултету у Никшићу