Блог
Фукујамин дух у Ирској
Стефан Пајовић
Када су до пре само десет година Ирци путовали у Лондон, могли су да посведоче мултикултурализму који у њиховој домовини практично није постојао, јер ко би у то доба хтео да емигрира у Ирску у којој тек што се завршио крвави период Невоља. Ипак, након „Келтског тигра“, раздобља високог привредног раста, све већи број миграната почео је да дословно прелеће Велику Британију и атерира на ирско острво. Данас се на улицама Даблина тискају хиљаде туриста и придошлица, једни у потрази за стереотипним сувенирима (нпр. крст, келтски, са детелином од четири листа и ирском тробојком, све у једном медаљону), други у потрази за бољим животом и стандардом који је виши него у афричким, азијским или источноевропским земљама. Кроз читав галиматијас језика промакне тако и понеки Ирац, ненавикнут у потпуности на новонастало стање, али без подозрења према дошљацима који већ сада чине безмало петину невеликог становништва острва. Уосталом, новопечени премијер Републике Ирске (Taoiseach), не само да је хомосексуалац, већ и мулат, јер му је мајка Иркиња, а отац Индијац из Бомбаја.
Још једна ствар која нама Србима посебно упада у очи на даблинским улицама, раме уз раме са наметљивим туризмом, јесте културна понуда. Народна библиотека, Војни музеј и Народни музеј, доступни су свима без накнаде, а када се у другим институцијама улаз наплаћује, онда је цена је симболична наспрам висине зарада. У наведеним музејима се има шта видети: тела из мочвара, реплике викиншких чамаца и читавих насеобина, униформе ирских војника који су се током векова борили у разним страним војскама, укључујући и оне присутне на Балкану, старе рукописе значајне попут Мирослављевог јеванђеља и друге уметнине. Ипак, савремена историја је најпривлачнија домаћем становништву, па тако скоро свако место има неку врсту изложбе којом се обележава стогодишњица Ускршњег устанка 1916. године. Тек овде историја оживљава; изложена је застава која се вијорила са Главне поште у Даблину када су устаници прогласили независност, оружје домаће радиности које су користили, па чак и прслук са мрљама од крви који је носио Патрик Пирс, један од вођа устанка. Помало заморени поплавом оваквих комеморативних изложби, Ирци су свакако поносни на своју слободарску историју, толико поносни да једва примећују да су одавно сустигли локомотову напретка за којом су небројано векова каскали. Космополитизам, био позитивна или негативна појава, одавно је обузео Европу и сада из Енглеске ступа на ирско тле, где Римљани нису хтели да кроче.
Ако се послужимо терминологијом Франциса Фукујаме, можемо рећи да ирска национална историја долази до сопственог краја и слива се у светску повест. Још увек је рано предвидети одговор народне свести на овакав развој догађаја, али ако је историја magistra vitaeонда не треба очекивати отпор према досељеницима, јер када је острво покрштавано од петог до осмог века није забележен ниједан чин насиља према мисионарима. Такође, ирски народ је пре непуна два века и сам био принуђен да масовно емигрира тако да му је добро познат појам „расејања“.
Ова прича није толико о Ирској колико о универзалности друштвено-економских процеса којим се партикуларне историје окончавају. Основни предуслови су колико-толико пристојан стандард живота и разазнатљива, али не нужно богата, историја. Туристи долазе ради мртве историје, а имигранти ради (живог) живота. Када Србија једног дана доспе у позицију у којој је данас Ирска, биће суочена са истоветним изазовом: како инкорпорирати неслућену различитост у једно повесно компримовано нацонално биће које је највећи део свог постојања баратало идејом голог опстанка, само с времена на време кокетирајући са напретком. Стога пратимо ретке вести које долазе са Смарагдног острва (ето изазова за новинаре) јер народ чији је устанак сурово угушен у време када смо ми већ протерали вековног окупатора, данас је испред нас исто колико Европа или Русија о којима повазда сањамо и трчкарамо за њима.
Аутор је докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду
