Блог

Феминизам, или: Шта се догодило са џентлеменима

Стефан Пајовић, Нови Сад

Када је Жак Брил 1981. године у својој студији Лилит или Мрачна мајка забележио како је „у току поновно успостављање једне женске цивилизације“, он је заправо само описао и предсказао шта је индивидуална слобода учинила култу мушкости у Западном свету. Историја човечанства јесте суштински his-story [његова прича], али овакав светоназор је више од века у константном, и на махове експоненцијалном, опадању. Како је мушко-женско један од дуалитета на којима почива наш свет, природно је да се јавила потреба да се поново успостави родни баланс.

Посматрано из овог угла, феминизам није ништа друго до предлог и поклич да жене буду те које ће повратити равнотежу, преузимајући улогу мушкараца. Ако сте римска матрона којој је супруг женски петко који хомоеротским развратом крчми имовину својих предака војсковођа, онда с правом треба да будете бесна и преузмете мушки део старања о домаћинству. У антици је оваква самостална жена била пре изузетак него правило, али како је растао животни стандард, тако је број оваквих истински еманципованих жена растао до те мере да се створила критична маса да оне образују елиту, односно езотеричну групацију довољно моћну да утиче на светска дешавања. Замисао је поприлично једноставна: преузети мушке друштвене улоге, остварити се у њима и повратити баланс или још боље, створити женски свет.

Детаљ који је промакао феминисткињама јесте да је пад мушкарца до те мере вртоглав, да би се он испратио број жена које треба да измене родну улогу расте толиком брзином да ускоро неће бити довољно женског пола да игра улогу женског рода. Феминизам је тако осуђен да урушава сопствене темеље, подривајући матрицу женствености коју је заумио да постави у први план. Разлог овоме лежи у првобитној поставци решења проблема која је погрешна, односно једнострано је постављена: зар није логичније да се уместо оснаживања жена помогне мушкарцима да поврате своју првобитну улогу? Они самостално то не могу постићи, јер да могу, не би никада ни упали у тако дубоку кризу; њима су потребне жене, јер колико год ток историје заиста био мушки, његово исходиште је одвајкада била жена. Моћ о којој говори Ниче је у великој мери заправо сексуална моћ на шта је указивао Фројд, јер чему сви покољи, престоли, балисте и инквизиције ако не зарад моћи да се изабере најчеститија партнерка. Крајњи циљ је могућност избора са којом женом ћете засновати породицу, а избор је само једна од фасета слободе која је лајт-мотив историје Запада. Разумљиво је одакле потиче готово анимални бес феминисткиња које без своје кривице бивају одбачене од мушкараца чија одлучност опасно таласа унутар херојске оплате којом су их задужили очеви и дедови, растачући матрицу њихове мушкости.

Од немерљиве је важности, нарочито у Србији до које још увек није стигла бујица опадања хришћанског Бога каквој сведочимо у Западној Европи, да схватимо да феминизам, колико год на први поглед деловао као једноставно решење, није једини начин да се разреши дисбаланс родности. Алтернатива јесте оснаживање мушкараца, али не читаве популације која броји безмало половину становништва планете, већ оног слоја, а мушкост услед својих габарита јесте слојевита, који је пре више векова први страдао пред налетом неспутане слободе појединца: џентлмена.

„Homo Balkanikus“ јесте базична и најбројнија групација мушког рода, али постоји и ред џентлмена који је надређена категорија. Ове провизорне категорије нису инхерентне, већ је господин „homo balkanikus“ који је до те мере рафинирао себе да је постао засебна категорија: човек који отвара врата дами (женски пандан џентлмену), али истовремено пословично распаљује по носу сваког ко је увреди. Овакав мушкарац постоји, али је доведен до руба опстанка, јер потрошачка друштва воле рабаџије и метиљаве интелектуалце као две одвојене касте које се међусобно не мешају, јер тако раслојени не представљају претњу по власт. Штавише, марионетска популарна култура дволично пропагира сурогат џентлмена који је травестија и привид правог господина. У Енглеској, колевци истинских џентлмена, ова институција је најсуровије прогањана, па је тако данас сваки човек gentleman, а на вратима клозета пише: gents. Посреди су опробани механизми блаћења: „сви су мушкарци исти“ и „мушкарци су кретени“; тако да из ове две премисе следи да господа не постоје, јер су подједнако сирови као сви остали. Елита мушког рода је десеткована да би се елити женског рода приказало како прави мушкарци више не постоје, а настанак феминизма је био само природна реакција на слику овакве искривљене стварности.

Напослетку, ваља одати тајну да мандаторни окидач да мушкарац постане џентлмен управо јесте женска наклоност. Иронично је да историју коју је мушки род писао заменарујући жене, сада почива на њиховој доброј вољи да помогну својим угњетавачима, јер они сами не могу да оповргну сва зла која су нанели играјући се рата. Питање будућности човечанства није питање да ли жене имају моћ, ваљда је досада свима јасно да јесте тако, већ како ће ту моћ искористити. Жене имају прилику да попут Порше, Шекспирове јунакиње из Млетачког трговца која се залаже за милост, одбаце преузето рухо мушкости и помогну својим мушкарцима да се поново ојачају, тако да овај пут они буду трезвено свесни улоге herstory [њене приче] у њиховој историји. А ко зна, можда можда онда повест почне да бележи странице заједничке приче људског рода.

Аутор је докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду