Блог

Спамовање индивидуалне слободе

Стефан Пајовић, Нови Сад

„Људи су створени различити; тежећи да постану слични једни другима, они губе и своју друштвену слободу и своју појединачну аутономност“.

Дејвид Рисман, Усамљена гомила

Да би човек био истински слободан, он се мора изражавати на себи својствен начин. Слобода личних поступака јесте основно слободарско мерило, а друштва се рангирају управо према том аспекту. Лични израз је мерило степена слободе друштва, јер да би човек себе остварио као личност, он треба да делује сходно сопственом нахођењу. Тираније управо на том плану желе да спутају човека, ограничавајући његову индивидуалност, јер особа без личног става није личност и њоме се лакше може владати. Заправо, аутократије су некада примењивале овакав поступак, јер данас користе далеко перфидније методе.

Уколико желимо да се разликујемо од других, облачимо се и поступамо другачије. Ако сви на посао дођу у оделу, неки особењак може пожелети да дође у мајици кратких рукава. Строго друштво ће онда заподенути битку да тај идиосинкратични појединац обуче кошуљу, а он ће стати да се буни и ко год да на крају победи, битно је да је борба постојала, јер свака слобода, па и индивидуална, мора се освојити и никад се не дарује. Другим речима, мора постојати превирање да би постојала слобода.

Данас је случај да фирма која има оваквог радника одлучи да је он у праву и да сви радници треба да, рецимо петком, дођу на посао лежерно обучени. Наизглед, решење којим су обе стране на добитку. Е, у томе и лежи квака, јер ако се слобода подари, онда не могу постојати супротстављене стране, а без њих и побуне не постоји истинска слобода, већ само њен накарадни сурогат. Систем гушења слободе је еволуирао до те мере да дезавуише не само борбу, већ и човекову природну потребу за бунтом: „Што се јогуниш, видиш да може да се долази у мајици кратких рукава, не мора кошуља“. Јесте, не мора, али како сада препознати нашег прзничавог јунака међу једнообразно „другачијим“ људима.

Читаво западно друштво је пристало да му се побуна продаје у супермаркету на акцији. Хипстерска култура је најбољи пример за то: они су против правила уштогљеног света, а качкете које носе наопако, купују као такве, префабриковане и управо намењене да послуже као замена за истинску побуну. Уколико неко одлучи да дигне устанак, врло брзо ће му власт коју жели да сруши сама подарити оружје и људство, па ће он моћи до миле воље да се игра рата у унапред изрежираним побунама. Уместо да се гуши, револуција је почела да се продаје народу у пригодном паковању, тако да када је он конзумира, помисли да се наситио слободе и не иште је више. Битка бива добијена пре но што је почела: Кока-кола коју пијете кад сте жедни, па још више ожедните; поједете биг-мек након кога сте још више гладни.

Посреди је очигледно спамовање људског, може се без устезања рећи, нагона за слободом и индивидуалношћу. Ако неко проговори истину и крене да се бори за њу, масовни медији и друштвене мреже ће одмах ту истину пригрлити до те мере да ће њена есенција бити уништена у процесу пролиферације. Другим речима, шта год да истински пожелимо, они који владају друштвом ће нам то приуштити у толикој количини да нам се смучи, тако да ћемо ваљане идеје одбацити, јер смо предозирани њима. Овакаво коришћење слободе против себе саме срећемо на најнеочекиванијем месту, у пророчанству Тарабића: „Нечастивог бити неће у њиховим душама, него нечега млого згорег од нечастивог. Они ће вјеровати да је сва њиова омама истина права, а ње у њиовијем главам бити неће“.

Чини се да је свака побуна немогућа јер је у старту спамована, али не мора будућност бити толико црна. Наиме, појединац треба да одговори истом мером, колико год иронично то звучало. Треба што више поштовати систем и подилазити му до те мере да он постане спамован бесмислом које је сам створио. Наш весели радник треба да дође на плажу у оделу и тиме обесмисли и раскринка вештачки успостављене норме, јер ко ће прописати да се на купалиште мора долазиту у смокингу, а да притом не буде исмејан. Да, хумор је друго битно оружје, јер најучинковитије распршује страх, али то је нека друга прича. Напослетку, не заборавимо да индивидуална слобода јесте лична, ако не и интимна ствар, и није неопходно изражавати је језиком друштвености. Носимо наше мајице кратких рукава испод сакоа; тиме у исто време исказујемо себе и ускраћујемо танад спамерима индивидуалности који би да обесмисле свако честито начело.

Аутор је докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду