Блог

Црвено дугме

Бранко Димитријевић, Београд

Ех, како сам био млад и прпошан у то давно време, кад је у једним омладинским новинама објављен интервју Богдана Тирнанића Тиркета са Живојином Жиком Павловићем. Ту је Тирке на почетку описао Жику, па Жикин стан, па наређао шта код Жике има од пића, да би, кад је споменуо албански коњак Скендербег, опоменуо будуће посетиоце да тог пића у понуди више нема. Било је неколико одличних пасуса у том интервјуу, као на пример Жикина опсервација да су револуције плод биолошке нужности из чега би, јелте, произашло да свака генерација треба да има неку своју револуцију, па ако се то не догоди, онда је та генерација фрустрирана и неостварена. Али ја бих се овде и данас, на дан америчких избора, кад се још увек не зна резултат, осврнуо на једну другу Жикину мисао. Рекао је нешто у стилу: сигурно је да оних 20 милиона бирократа и њихових ужих породица у Совјетском Савезу мисле да се друштвени процеси одигравају међу њима, а не међу оних преосталих двеста милиона.

Сваки иоле бољи психолог ће вам рећи да је грешка пројектовати сопствени ментални склоп на остале, али ми ту грешку непрестано правимо, неки мање, неки више. И ту долазимо до оног запрепашћивања кад наши ближњи узвикну: не могу да верујем! Обично се то узвикне кад се виде резултати неких избора, јер ко би нормалан гласао другачије него онако како смо ми гласали.

Знате већ како то иде, кад су већ филмови на торентима бесплатни, жив човек ту поскида гомилу разних дела седме уметности, условно говорећи, па онда види како су филмски аутори, опет условно говорећи, пошли од себе и даље нису отишли, односно били су убеђени да се друштвени процеси одигравају међу њима и њима сличнима и да су њихове преокупације и њихови проблеми заправо једино о чему вреди направити филм. И ту су се, што је показао и пријем филма, грдно за-преварили. (Полазећи од себе ја избегавам псовке, па увек не могу да верујем кад их видим у штампи.)

Према томе, енглеска владајућа класа је одавно схватила да се масама мора и суптилно и на све друге начине сугерисати какве ставове да имају о важним стварима о којима ће се малкицке као питати. Та је владајућа класа право гласа давали на кашичицу, прво су то могли само они са парама, па онда и они са мање пара, па само образоване жене доброг материјалног стања, па онда и остале жене, а док су то одуговлачили усавршавали су методе манипулисања, стварањем две партије од којих је једна као конзервативна, а друга као није. Али то само у кампањи, а ко год да дође на власт, понаша се исто, без обзира на давана обећања. Исто то су преузели и Американци: две партије које се разликују само по имену и изборним бојама, а све што обећају пре избора, после избора забораве.

Седео сам једном са адвокатима у Америци и баш био март, месец дана пре крајњег рока да се пријаве приходи, па онда жив човек или доплати порез држави или добије нешто назад од државе.  И ту ми они кажу како је немогуће исправно попунити тај образац за порез, па је немогуће тачно знати колико ко треба или не треба да плати. И још ми рекоше да је то намерно направљено тако компликовано да би увек могао неко, ко држави, односно моћницима који контролишу државу, стане не жуљ, да се оптужи за утају пореза.

Исто тако је и са изборним процесом, ено их на телевизији, убише се објашњавајући какве су све комбинације могуће, па ко све има или нема право гласа у којој држави и какви су све проблеми могући. И онда се наивни питају па зар није једна таква земља у стању да то од једних до других избора испегла и поправи. Наравно да је у стању, али нису луди да то ураде па да после не могу да нешто смувају ако им то мување одговара. Ено га насред јутјуба документарац, прича тип који је направио софтвер за ове машине што броје гласове и каже како год да се гласа он може да кликне мишем где треба и да резултат буде 51 према 49. За било ког кандидата!

Што се кандидата тиче, речи не треба трошити. Исти тај Тирке са почетка овог текста је за својевремену државну секретарку Америке рекао:"Једино што је ружније од те бабе су њене ноге". Није лепо, али ем је тачно ем исто тако није лепо што је та баба наређивала једне санкције преко других и једно бомбардовање преко другог и што је силни свет запао белаја због њене политике, која ако и није била њена, она ју је здушно спроводила. Е, па тако се сад сматра да ће ова нова баба, а уздржаћу се од коментарисања њених доњих екстремитета, здушно спроводити једну врло опасну политику, која ће свет водити ивицом провалије, а све у нади да ће друга страна да буде разумнија и као паметнија попусти. А шта ако друга страна нема опцију попуштања?

Е па ето, како рече Жика, са почетка овог текста, свака би генерација требало да има своју револуцију. Па некоме западне буржоаска, некоме октобарска, некоме 68-ма, некоме дигитална револуција, а некоме може да западне нуклеарна зима, услед притискања оног црвеног дугмета, па ако претекне ваљда ће дочекати време просвећеног апсолутизма. Јер као што се из приложеног да видети, од ове овакве такозване демократије ћемо сви на-настрадати.

П.С. Наравно да ће, само нешто мање здушно, исту политику морати да води и други кандидат, ако неким чудом дође до курцшлуса на оној машини за бројање гласова. Па и ако буде оклевао, неко ће да се прогура поред њега и да распали по црвеном дугмету, а онда ће да га потапше по рамену и каже: "Храбра одлука, господине председниче, тешка али једино исправна". А ови други ће да аплаудирају. Тако се то ради.

Аутор је писац и драматург из Београда

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)