Блог

Панама

Бранко Димитријевић, Београд

Само што сам дошао у Америку, чујем на радију како неки аспиранти за улогу озбиљних “играча” објашњавају да се  у Панами лако могу обрнути паре, јер јој је од светске елите додељена улога гледања кроз прсте на финансијске трансакције. Упамтио сам то јер нити сам могао да скокнем до Панаме, виза ми је била таква да нисам могао да излазим и улазим у Америку кад ми падне на памет, нити сам имао неких пара за обртање. Све то беше за време првог Регановог мандата, али после минирања залива у Никарагви и после инвазије Гранаде.

Постављање мина на прилазима главне луке у Никарагви године 1983, било је илегално према међународним законима. Реганова администрација је то правдала ометањем достављања помоћи Сандинистима. Ова акција наишла је на осуду скоро свуда у свету али се на томе и завршило. Међутим, амерички конгрес се побунио и донео два амандмана ограничавајући такве активности. То је интервенционистима само дало на знање да убудуће морају сличне интервенције боље припремити, пре свега пропагандно.

Инвазија суверене државе Гранаде, године 1983, мада се ради о острву са неких 90 хиљада становника, правдано је угроженим Американцима на острву и присуством кубанских саветника, такође је био илегалан акт, осуђен од стране УН и већине светских земаља.

Гледано из данашње перспективе, ове две акције делују као тест како ће светска јавност, а нарочито још увек актуелни, али у Афганистану заузети, Совјетски Савез реаговати на америчке интервенције по свету, а нарочито како те интервенције пропагандно припремити.

Први већи тест те врсте била је инвазија Панаме, на прелазу између 1989. и 1990. године, у време председниковања Џорџа Буша старијег. То је иста она Панама у којој су финансијске регулативе биле лабаве, не би ли ту могле да се перу неке паре и обрћу неке друге или те исте паре и где су могла да се региструју пловила за разне мутне радње, кад се не жели открити ко заиста плови под том заставом. Али све то су могли само озбиљни играчи.

А том Панамом је владао генерал Норијега, стари знанац америчког председника, који га је, док је био директор централне обавештајне агенције, ставио на њен платни списак. Као такав је генерал помагао и против Никарагве, допуштао да се преко његове територије врши транспорт кокаина, да би се од зараде наоружавали герилци, противници легалног режима у Никарагви. Као што је и обичај у таквом друштву и генерал се ту и тамо уградио у тај посао.

Али таквом складном односу срећу је кварио уговор између бившег председника Картера и бившег председника Панаме Торихоса, којим би године 2000. Панамски канал прешао из власништва Америке у власништво Панаме, чијом територијом и пролази. Ништа се друго не би променило, остале би америчке базе, остао би велики број војске и наоружања и остао би услов да америчка пловила неометано пролазе каналом. Али тај је уговор некоме сметао, а до његове имплементације остало само десетак годиница.

И одједном, сад сам ја већ био у Америци, крене медијска хајка. Ојачана опозиција у Панами добија подршку из Америке. Са ТВ екрана у Америци не скида се фотографија једног старијег опоиционара у Панама Ситију, кога су у некој гужви лупили штапом, па га двојица придржавају, а кошуља му раздрљена и крвава. Норијега се сад одједном оптужује за трговину наркотицима. Нашао се и неки “независни” судија на Флориди, који га је осудио у одсуству, а “независни” колумнисти у Тајмсима и Трибунима су се такмичили у осудама администрације због “неакције” и толерисања отсуства демократије у Панами. Сад, јесте мало незгодно, Панама је и поред база на својој територији ипак независна земља, чланица УН. Тамо далеко још помало постоји и Совјетски Савез, али јастребови у адмиистрацији рачунају да иако је изашао из Афганистана, тренутно је заузет економским проблемима и сопственим распадањем. Ситуација дакле идеална да се мало интервенише, да се мало пошаљу неке поруке, да се испробава пропагандна и ратна техника.

Млад сам био и још сам веровао у судство, медије, независне интелектуалце, Уједињене нације и тако те ствари. Све се то на примеру те Панаме открило као тај чопор паса који чак и не лају док караван пролази. Буш је послао војску у Панаму, где их је већ у тим базама и било довољно, Норијега је побегао у амбасаду Ватикана. Тајмсови и Трибуни са CNN-овима и остали су приказали једну групу Панамаца како машу америчким заставицама и веселе се што је укинута диктатура. Да ли су ту групу снимили у Гватемали или су то породице запослених у aмеричкој бази, за крајњи циљ је свеједно. CNN је јављао како су у Норијегином бункеру пронашли кокаин и порнографију. После се испоставило да је код једног стражара пронађено нешто бело у фишеку и један примерак Плејбоја али то сад, као што знамо из многобројних каснијих примера, исто тако није важно. Важан је онај први пропагандни утисак да се тамо код рошавог генерала масовно дрогира и на жене сексистички гледа, те је одмах објављено да 70 посто Американаца подржава интервенцију. Као да је важно колико њих подржава агресију на независну земљу, након двомесечне свакодневне врло несуптилне пропаганде.

Маринци су онда ставили огромне звучнике око амбасаде Ватикана, пуштали су рок музику неугодног типа, тешки рок, Ван Халенову нумеру “Панама” и снимљене емисије Хауарда Стерна. После неколико дана, генерал се предао, одлежао скоро две деценије на Флориди, пребачен у Француску, осуђен тамо на седам година али одлежао четири, па пребачен у Панаму где је и даље у затвору.

А Панама? Па тамо је нова влада раскинула уговор да јој се преда власништво над каналом који носи њено име. Инвазија је поред осталог послужила да се усавршавају методе интервенција над сувереним државама, а свака наредна интервенција је те методе даље усавршавала. Све остало је у тој малој земљи мање више исто. Опозиција кука на власт, али то је сада опозиција која није по вољи Америке, па је “слободна” да кука у ограниченим количинама. Финансијске институције су имале дозволу да еластично примењују прописе о пословању, док газдама није устребало да мало уздрмају неку клијентелу тих институција, остала клијентела је колатерална штета. Уосталом, озбиљни играчи су се већ пребацили у Јужну Дакоту и Вајоминг, где постоји тајност података али се то не објављује на велика звона. То ми је тренутно близу, али и даље немам неке паре ни за скривање од порезника, ни за обртање.

Аутор је писац и драматург из Београда

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)