Блог

Ја знам судбу и све што нас чека

Бранко Димитријевић, Београд

Пре мало више од деценију и по мушким је тенисом владао двојац Сампрас-Агаси. Овај други је био дрогиран, али је после у својој аутобиографији објаснио да је то његов кондициони тренер њему спремао неке напитке, а да он са тим није имао никакве везе, сем што је то уредно пио и што су му очи чудно светлеле. Пре него што је ту двојицу са трона скинуо Федерер, добрано их је начео момак по имену Марат Сафин. Године 2000. Сафин је победио Сампраса у финалу У.С. Опена. Тада је коментатор америчке телевивије НБЦ био матори Енглез, који је касапио имена свих тенисера и тенисерки који нису били из англо-саксонског света. Сафиново име је правилно изговарао, али никада нећу заборавити његову панику кад је Марат на церемонији доделе пехара узео микрофон. „Он жели да ГОВОРИ“, завапио је Енглез и то поновио још два-три пута, као да је пред микрофон стало чудовите из Лох Неса или биће нетом пристигло из свемира, са врло много очију али ни једним устима.

Све је прошло без скандала, Марат се захвалио организаторима и публици на пристојном енглеском, а сада је колико знам у пензији у Њижњем Новгороду и члан је Путинове партије. Често се сетим те ситуације из једног времена кад је Русија била само егзотична земља за ове из Енглеске и Америке, а не нешто што им до те мере смета да предано сваким даном све више раде у корист њене штете.

Тако то некако иде у тим организованим друштвима. Одлука је негде на врху донета да су са руским тренутним руководством у рату и сада сви морају да стану у ред. Мој пријатељ који на интернету чита часописе из разних области, а већина их је управо из Америке и Енглеске, већ месецима се чуди да без обзира на област о којој се пише, било да је у питању електроника, литература, филм или музика, свуда мора да се провуче критика Путина, Русије и про-руских „снага“ на истоку Украјине, свуда мора да се понавља да је Крим припојен бесправно, а Путин наредио обарање малезијског авиона изнад украјинске територије. Кад су у рату, озбиљне земље знају да су сва средства дозвољена, па је тако објективност брже-боље одбачена, а приступило се најогољенијој пропаганди и прљавим триковима. Буквално хиљаде државних службеника седе и смишљају где би могли да науде Рујама, да ли на плану спорта, музике, технологије, како најбоље да их изнервирају неким неоснованим оптужбама, које ће послушни медији одмах да пренесу и још увеличају. А поред тих службеника који су за то плаћени, постоји и огроман број оних који би да се покажу, да смисле нешто што би се шефовима допало, па да они убудуће буду плаћени.

Англо-Американци имају дугу традицију ратне пропаганде. У Првом светском рату пласирали су чувену причу о белгијским бебама. Наиме, како су Немци на путу до Француске прошли кроз Белгију, тако је у енглеским новинама објављено да су се успут занимали бацањем новорођенчади у ваздух, да би их њихови саборци хватали на бајонете. Јавност у Енглеској се одмах дигла на ноге, сви су били за рат, да се тим варварима покаже чија ће мајка црну вуну да преде и тако то. Пред рат у заливу, на америчкој телевизији појавила се девојка за коју су рекли да је из Кувајта и која је пред члановима Конгреса и те-ве камерама тврдила да је лично видела како су у Кувајту војници Ирачани вадили у болници бебе из инкубатора, па их остављали да умиру на хладном бетону, а инкубаторе су покрали. Све то била је организовала иста она фирма за односе са јавношћу која је радила и за једну од страна у Босни, а испоставило се да је девојка ћерка кувајтског амбасадора, која се није мрдала из Вашингтона, а нико се није побунио, ни чланови Конгреса ни гледаоци телевизије, што су тако обманути, јер у рату је све дозвољено.

Не љуте се ни либерални Швеђани што мало-мало па морају да јуре „руску“ подморницу у заливу Штокхолма, па се после испостави да је то или била енглеска подморница или да уопште није била подморница, јер у рату се не бирају средства. Љутиле су се руске тенисерке што су их на турнирима намештали да играју једне против других, да би их што више поиспадало у првим колима, али то је било да се онај енглески матори коментатор не би мучио са њиховим именима. Сад се љуте руски атлетичари, јер желе да их ђутуре елиминишу из олимпијског програма, јер се тако спорт користи у политичке сврхе. Таман посла да спорт буде изузетак, кад је тако згодан за нервирање противника, провоцирање и пропаганду.

Према томе, јасно је и шта нам је судба и шта нас све чека, јер неће ова господа да тек тако стану и кажу "добро, `ајде, одустајемо, шала-комика, пуј пике, хајде да се вратимо на онај статус кво од раније кад смо се само чудили ако би Руси да проговоре док примају неку награду". Не, него је ово само почетак, па ако су притисли Швеђане да траже непостојеће подморнице, тек ће нас да притискају, односно већ су почели, али оне хиљаде службеника седе и смишљају како то да раде без обзира на правду, објективност и тако те глупости. А поред тих хиљада су и они што би да дођу на њихово место, па и они думају, све певајући рачунајте на нас.

Ето, сад и ви знате и немој после да се неко чуди. Јер ако нас неки од њихових овде натерају да тражимо руске подморнице по Дунаву и Палићком језеру, биће то само логичка последица прихватања данашње ирационалности.

Аутор је писац и драматург из Београда

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)