Блог

Од Лексингтона до Косова поља

Стефан Пајовић, Нови Сад

“They stood. And stood for something. Just by standing.”

Seamus Heaney, “Lupins.”

Када један народ, попут српског, има толико дугу и богату историју, можда и може себи дозволити да неке њене делове заборави. Ако је пак, историја неког народа, попут америчког, кратка и релативо сиромашна, онда ће се они сећати сваког боговетног детаља. Такав је случај и са револуционарним периодом када се Америка стварала, али и поред детаљних описа првог ватреног окршаја у Рату за независност, све је мање Американаца којима ова приповест ишта значи, те није на одмет понудити је српском читаоцу на вагање.

Тих седамдесетих година 18. века расло је незадовољство међу колонистима у Северној Америци због репресивне фискалне политике њихове матице која их је жестоко опорезивала, а није им заузврат давала никакву политичку моћ, односно њихови интереси нису били заступљени у британском парламенту. Сви вероватно знамо за Бостонску чајанку из 1773. године када су колонисти прерушени у Индијанце побацали товар чаја у Бостонску луку, јер је Британија одлучила да повећа порез и на овај, културолошки важан артикал. Коме је илустрација овога догађаја у уџбеницима историје била комична, био је више него у праву, јер побуна колониста је дотада била посве млака и пре је личила на комедију него озбиљну припрему за устанак. А и против кога би устали, сопствене државе? Американци као народ још нису постојали, тако да не чуди податак да је у време избијања Револуције свега нешто више од једне трећине њих отворено било за независност, док је безмало петина колониста била спремна да положи живот за краља у Лондону. Они којима Џорџ III није био толико симпатичан, одлучили су да се организују у јединице minutemen, чији је назив имплицирао да могу да се по потреби регрутују за један минут.

Једна таква оружана формација се окупила у пролеће 1775. године у Лексингтону крај Бостона и целу ноћ је бдила очекујући британске трупе коју су се по полицијској дужности запутиле у оближњи Конкорд да заплене оружје које су устаници нелегално гомилали. То је заправо била чета од осамдесет људи, махом сељака и занатлија које је предводио капетан Џон Паркер, ратни ветеран који је био у сродству са четвртином људи којима је заповедао. Дакле, то никако нису били војници,већ рођаци, пријатељи и познаници који су се викендом окупљали да би вежбали гађање из ватреног оружја. Зором 19. априла 1775. године на пољану је  пристигло око четири стотине црвених мундира које су дочекали постројени и наоружани колонисти. Историја нажалост не бележи тачне речи, али британски заповедник свакако јесте охоло наредио колонистима да се разиђу, што је било и Паркерово наређење својим људима, али је због силне буке и напетости неко запуцао, на шта су британски војници одговорили ватром, мимо наређење својих претпостављених.

Тај пуцањ се чуо широм света, како је касније записао песник Ралф Валдо Емерсон и до дана дана данашњег не знамо ко га је испалио. У самом окршају је погинуло осморо побуњеника, док су Британци огромне губитке претрпели касније тога дана при повлачењу и само их је појачање које је пристигло из касарне спасило покоља. Хиљаде америчких патриота су током целог пута дугачког двадесетак километара без престанка засипале непријатеља куршумима, таквом силином да се читаоцу леди крв у жилама док чита сведочења преживелих британских војника. Потоњи догађају су историја, али нам ова иницијална епизода Рата за независност поставља питања која су запањујуће блиска нама Србима.

Када су британске трупе приспеле, већина оружја и муниције је већ била измештена из Конкорда, тако да није постојао ваљан тактички разлог да Паркер построји своје људе у борбену формацију. Јесте да му ни на крај памети није било да им нареди да нападну, али није било потребе да на било који начин изазива далеко бројнијег и надмоћнијег непријатеља. Није поступио логично, али је његов поступак у светлу догађаја који су уследили био више него логичан. Обесправљени сељаци које је годинама глобила сопствена држава, одлучили су да јој се први пут директно супротставе, макар само на један минут стали и одбили снисходљиво енглеско наређење; ми Срби бисмо рекли, из ината. Смогли су снаге и изашли на медган онима од којих су деценијама зазирали, чисто да их осмотре са пушкама у рукама, показујући да могу бити равноправни. Чудна ли чуда, Историја је одлучила да је то довољно и ту се затекао неко лак на обарачу да започне рат који ће се окончати америчком победом у Версају осам година касније.

Колико год нам Американци данас били мрски због свег зла које су нам нанели, треба бити јако неосвешћен па не повући паралелу са овом цртицом из њихове историје: лоше наоружана група сељака на ливади пркоси моћном непријатељу. Овај опис страховито подсећа на Србију, и то не без разлога, јер баш као што је капетан Паркер учинио оно што треба, а не што мора, тако је и кнез Лазар 1389. године изашао на мегдан надмоћнијој османској војсци. Додуше, између њих нема никаквих сличности, али је чињеница да су обојица могли само да успоре напредовање непријатеља, никако да га зауставе. Заједничко им је и што су поражени тога дана када су донели своју револуционарну одлуку, али су обојица створили мит и подарили својим народима differentia specifica-у, која им је помогла да преброде тешка времена која су уследила. У том погледу, и ми и Американци смо окренули леђа оваквим историјским личностима, па их стављамо само на флаше вина и основношколске паное, док њихов светао пример храбрих одлука у тешким временима остављамо да труне у уџбеницима историје.

Аутор је докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)