Блог

Београд и ја

Јелена Марићевић, Нови Сад

„Зашто волите Београд? Који Београд буди у вама веселост?“, замишљам да ми неки човек с краја педесетих, почетка шездесетих поставља ово питање, својим уштогљеним, смиреним гласом. И иако ме нико ништа не пита, а и зашто би, решена сам да писмено одговорим на замишљена питања због барем две чврсто повезане ствари: једна је – до Београда ми је стало и волим овај град и све оно што симболизује и објективно и субјективно, а друга је – не желим да слушам и гнушам се прича које своде Београд искључиво на места за паркирање, буку, прљавштину, скупоћу и ноћни живот, пуке стереотипе и бла, бла.

Београд је много више од тога, Београд је ширење душе! Не желим у њему да живим, али желим да га стално помало желим, јер када станем на тле тог асвалта, дешава се чудо веће него кад Ерик поједе банану, осећам се живље и луђе него игде другде, ево баш овако:

Ко зна каква ме то сингидунумска сила вуче, али када бих могла да бирам, живела бих у Београду крајем педесетих и шездесетих година и све би била игранка; тако ја замишљам рај. Ако је тачно оно што је Булгаков мислио да свако кад умре добије оно у шта је веровао, Боже, ако заслужим, дај ми рајско место на некој београдској игранци и дај ми овај осећај живости и будности који имам кад крочим у Београд. Али, није тако било увек, и овај блог, мој је покушај да разумом опишем једну своју ретку радост. Београду ме је приволела једна моја београдска љубав, како то обично бива – заљубљујући се у неког заволимо и места те љубави или почну нешто да нам значе. Пуштао ми је џез, ваљда је то било једина неутрална ствар за неког кога не познајеш и увек је падао снег и тада је возна карта од Новог Сада до Београда коштала читавих 100 динара, све је било лака мелодија шлагера, и мирисало је на лимун ваљда.

Београд и снег и шездесете, кога то не би подсетило на Ламент над Београдом, штампан 1962. томе се душа тешко шири, на Маску и „наш снег, све је од снега, ничег се не сећам у животу радо сем њега“, томе душа није од етера (или га је само брига за књижевност, каже онај незанесењачки део мене). Тај снег је за душу заправо пролеће, чак и ако пролеће као годишње доба значи тугу. И оне шлагерске, ударне и ренесансне, слатке и црно-беле шездесете опевају вам онај Београд што међутим, расте, а са њим расте и буди се ваше биће. Један, два, три ... ал' „ко некад у осам“, чује се Београде, Београде од Ђорђа Марјановића и „за тебе к'о да стоји време/ ти живиш срцем увек млад“.

Чује се и од Лоле Новаковић Београде, љубави моја „расти, граде мили, славом повенчани, пред тобом су срећни и велики дани“, ма, „дивни су Париз и московске ноћи, лепо је у Њујорк и у Рио поћи, али нигде нема срдачности наше, за лепоту твоју ми дижемо чаше“. Чују се звуци Београдског пролећа, нек буде оног првог из 1961. које је покренуло Удружење џез музичара... И нек се чују Марјановићева и Лолина верзија „Мустафе“, коју је 1960. снимио Боб Азам (Bob Azzam) и прославио се диљем земље Франције. Лолина је боља јер стихови подсећају на Црњанског и Андрића, јер Мустафа лута и тражи плави цвет, лута и тражи кроз цео свет, ту дивну вилу његовијех снова тражи на сваком балкону попут каквог витеза, али залуд и неспретно попут несрећног Ђерзелеза...

Осим оне књижевности коју волим, осим тада живог и Црњанског и Андрића, осим пролећа и оптимизма и тако ретке радости, ритма и животности коју осећам уз неке наше шлагере, уз неке своје књиге и добре ритмове, филмске приче, шетње Калемегданом, пробуди се у мени воља да плешем кад дођем у Београд. Та воља за плесом, та живост и радост Београда, непроценљиви је остатак једне заљубљености, лаке и једноставне као шлагер, од које више нема ни пахуље, али која је имала смисла, о, тако је имала смисла.

„Леп је као цвет/ ведар као смех/ сунчан као дан/ нови ритам тај// Незнан као сан/ лети кроз ноћ/ још само час/ и он је ту крај нас// Играј ову боса нову/ играј целу ноћ/  ... тај весели плес“, играј сад ту боса нову, и Елвисову, и Лолину, није битно, само играј, јер ако игра престане, ако нестане тог пролећа, те ренесансе која душу шири, шта ће ти будити радост кад не буде смеха ил' љубави, кад останете само град и ти?