Блог

неколико импресија о руској серији Збогом, драга (Прощай, любимая) (2014)

Мајсторове математичке риме

Јелена Марићевић, Нови Сад

Серију је режирала Аљона Званцова, у 8 епизода, 354 минута, тј. 5,9 сати нечијег времена. Нећемо да заокружимо на 6 сати. Јер је сваки, па и најмањи педаљ времена битан, јер је у њему можда суштина. Да ли верујете у Бога? Бог постоји. Математички је доказано да Бог постоји, верујте, доказивост је одржива чак 62%. То каже главни јунак серије под именом Владимир Сотњиков, математичар, мајстор своје Маргарите.

Његова је супруга Маргарита Сотњикова – чиста математика 1/1=1, треба да личи на Булгаковљеву, зато се истоветно зове, зато је Вова наш мајстор, али није писац, него логичар, наизглед прецизни математичар хируршких способности да сецира време и стварност на просте чиниоце, на чијој полици је књига о сотонама, он је онај који предвиђа смрт. У свести аутистичне девојчице која људе памти по фразама које понављају, Вовино аутистично име било би: „Она ће свакако умрети дванаестог“. Каква закономерност и какав изазов серије!

Ако је Булгаковљев мајстор био писац и писао роман о Понтију Пилату, Сотњиков 2014. године не може више да буде писац јер му нико не би веровао, упућујући на претпоставку да писци најчешће фантазирају. Отуда је и цела серија лишена фантастичних елемената, с тим да се они провиде у језичким слојевима, разговорима метафизичких садржаја (о мачкама и хрчцима) и параболичним причама (голубу, жаби). Сотњиков је математичар и његове мисли следе ону логику која би полицији, тј. форензичарима могла да буде убедљивија од претпоставки једног литерарног ствараоца на пример, стереотипно гледано, разуме се.

Серија у маниру детективских прича или популарних крими серија прати истрагу убиства Маргарите, на којој инсистира и за коју доказе скупља њен супруг. Међутим, мртва драга овде је њихова двадесетједногодишња ћерка, коју је случајно (мада математички гледано – случај не треба никако занемаривати, као ни минимални проценат могућности грешке или ишчашења устаљеног реда и поретка) убио полицајац у цивилу специјалним ударцем који је увежбавао, а који значи моменталну смрт. Инсценирано убиство Маргарите, вешто планирано математичким умом имало је за циљ освету – пријатељ полицајца у цивилу постао је Маргаретин љубавник, а она је сазнавши то – одлучила да га казни уз помоћ мужевљеве логике. Паралелни ток ове приче је случај осумњиченог за злочин, правника Јегора (који не случајно – живи са бабом која га издаје, цинкари полицији и син је човека оптуженог за убиство баш 12 жена), а коме колегиница са посла даје алиби, не би ли га врбовала за своју освету – да убије трудну љубавницу њеног мужа.

Можда је кључно питање ове серије блискост Владимира и Јегора, чије су Маргарите анђели, али анђели освете. Обојица су пред пилатовском ситуацијом и проблемом кривице која се посредује њиховим дијалогом пред сам крај. Иако није експлицирано, већ веловима сценарија сугерисано – Владимир није наудио Андреју, већ окончава прострељен снајпером, а ни Јегор није наудио трудници. Својим одлукама заправо су казнили Маргариту и Катју, рекли су им посредно: „Збогом, драга“, тј. „Прощай, любимая“. У том руском „Прощай“, које и у српском има свој еквивалент у изразу опраштати се од неког, тј. растајати се са неким, лежи смисао лепог реципроцитета о томе како пре растанка ваља једни другима све да опростимо и одемо где год, па и у смрт, али без кривице. Владимиров и Јегоров поступак, канда је једино што су могли да учине за спас душа. Иако нити једном Пилат није споменут, иако се чини да је Булгаковљев роман само симболички развејан по сценарију, он је заправо снажно присутан у осећању који гледалац може да спозна: постоји ли право које оправдава да се у одређеним тренуцима не учини нешто што се сматра исправним? Да ли је довољно рећи – не, није крив, а ништа не учинити да се тај неко спасе!? Владимир Алексејич Сотњиков је Пилат који је рекао за Јегора (Исуса) – Не, није крив и учинио нешто! Спасио је тиме и Катјин и Јегоров живот, попио је метак, али је сачувао душу. И то све стаје у 0,1 сат, у бинарни систем неког времена, у бљесак епифаније...

Не случајно, пре него што је кренуо у акцију, обратио се Олги, која је истраживала убиство његове живе драге: „Хоћете ли математичке риме? 2, 15, 42, 42, 15, 37, 0, 8, 5, 20, 20, 20“. Иако се бројеви када се изговоре на руском римују, па делују као песмица за децу, на неким форумима има говора да у њима треба препознати одређене стихове Пушкина, Мајаковског, Јесењина... Ако је то истина, лепа је ова математика, књижевна.... А ако су ови бројеви – дело на које упућује мајстор-математичар, неки његов математички роман о Пилату, можда је у реду под тим бројевима потражити места у Светом Писму, која се односе на Понтија Пилата, иако у Светом Писму нема нуле, (али има је у бинарном свету рачунара, у прећутаном, неизговореном, ништавном, али ипак – сазнатљивом)...:

Јевађеље по Јовану: 2 – И војници сплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и обукоше му скерлетну хаљину/ 15 – А они викаху: узми, узми, распни га. Пилат им рече: зар цара вашега да разапнем? Одговорише владари свећенички: ми немамо цара осим ћесара/ 42 – Ондје дакле петка ради Жидовскога, јер бјеше близу гроб, метнуше Исуса / 42 – Ондје дакле петка ради Жидовскога, јер бјеше близу гроб, метнуше Исуса/ 15 – А они викаху: узми, узми, распни га. Пилат им рече: зар цара вашега да разапнем? Одговорише владари свећенички: ми немамо цара осим ћесара/ 37 – И опет друго писмо говори: погледаће онога кога прободоше/ 0 ...../ 8 – Кад дакле Пилат чу ову ријеч, побоја се већма/ 5 – А Исус изиђе на поље под вијенцем од трња и у скерлетној хаљини. И рече им Пилат: ево човјека!/ 20 – И овај натпис читаше многи од Жидова; јер мјесто бјеше близу града гдје разапеше Исуса; и бјеше написано Јеврејски, Грчки, Латински Х 3.

Јеванђеље по Матеју: 2 – И свезавши га одведоше, и предаше га Понцију Пилату судији./ 15 – А о сваком празнику вазда бијаше обичај у судије да пусти народу по једнога сужња кога они хоће/ 42 – Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израелов, нека сиђе сад с крижа па ћемо га вјеровати/ 42 – Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израелов, нека сиђе сад с крижа па ћемо га вјеровати/ 15 – А о сваком празнику вазда бијаше обичај у судије да пусти народу по једнога сужња кога они хоће/ 37 – И метнуше му више главе кривицу његову написану: ово је Исус цар Жидовски/ 0 .../ 8 – Од тога се и прозва она њива крвна њива и до данас/ 5 – И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси/ 20 – А главари свећенички и старјешине наговорише народ да ишту Барабу, а Исуса да  погубе. Х 3

Јеванђеље по Марку: 2 – И упита га Пилат: јеси ли ти цар Жидовски? А он одговарајући речему: ти кажеш!/ 15 – А Пилат желећи угодити народу пусти им Барабу, а Исуса шибавши предаде да га разапну./ 42 – И кад би у вече (јер бијаше петак, тј. уочи суботе)/ 42 – И кад би у вече/ 15 – А Пилат желећи угодити народу пусти им Барабу, а Исуса шибавши предаде да га разапну./ 37 – А Исус повика иза гласа и издахну./ 0.../ 8 – И повикавши народ стаде искати што им свагда чињаше/ 5 – Али Исус више не одговори ништа тако да се дивљаше Пилат/ 20 – И кад му се наругаше, свукоше с њега скерлетну кабаницу, и обукоше га у његове хаљине и изведоше га да га разапну. Х 3

Јеванђеље по Луки: 2 – И почеше га тужити говорећи: овога нађосмо да отпађује народ наш, и забрањује давати ћесару данак, и говори да је он Крст цар./ 15 – А ни Ируд, јер сам га слао к њему; и ето се не налази ништа да је учинио што би заслуживало смрт./ 42 – И рече Исусу: опомени ме се, Господине! Кад дођеш у царство своје. 42 – И рече Исусу: опомени ме се, Господине! Кад дођеш у царство своје./ 15 – А ни Ируд, јер сам га слао к њему; и ето се не налази ништа да је учинио што би заслуживало смрт./ 37 – И говораху: ако си ти цар жидовски, помози сам себи./ 0 .../ 8 – А Ируд видјевши Исуса би му врло мило; (јер је одавно желео да га види, јер је много слушао за њега, и надаше се да ће видјети од њега како чудо)/ 5 – А они наваљиваху говорећи: он буни људе учећи по својој Јудеји почевши од Галилеје до овде/ 20 – А Пилат опет рече да би он хтио пустити Исуса. Х 3

(Библија или Свето Писмо, прев. Ђуро Даничић и Вук Караџић, 1979).