Блог

Право Вилијама Шекспира

Стефан Пајовић, Нови Сад

Да су уживали технолошке благодети данашњице, Елизабeтaнци би били далеко таштији од нас, па би тако сваки угледни дом вероватно морао да поседује селфи штап. Британска империја какву познајемо, али добрим делом и Сједињене Државе и Аустралија, настале су од људи који су избегли из таквога света испразне помодности, махом јер за њих није било места. Пионири и ударници су били изопштени, јер се на преласку у 16. век енглеско друштво с презиром односило према раду, тако да су вишак времена и ленчарење биле пожељне особине и одражавале су припадност вишем друштвеном сталежу.

У таквом свету се родио Вилијам Шекспир, чији је отац, Џон Шекспир, грозничаво желео да напредује на друштвеној лествици. По професији је био кожар, тачније рукавичар, који је у тренутку када је његов посао цветао, одлучио је да постане господин (у то доба ова реч није била испразна као данас) подневши захтев Хералдичком друштву за израду породичног грба. Ако су вам се енглеске прилике од пре пет векова учиниле сличне српским данас, онда вас неће чудити да сазнате да су главешине поменутог друштва биле корумпиране и дословно су продавале друштвени статус кривотворењем повести читавих породица. Џон јесте био богати трговац, али аристократско порекло које је вукао преко супруге Мери Арден је у најмању руку било слабашно, док је тврдња да је његов деда био у служби Хенрија VII била више него комична. Опадање његове моћи и пропаст заната скрајнули су његов захтев на неку од прашњавих полица, јер чиновници нису били орни да се баве без-везним захтевом обичног грађанина.

Ипак, октобра 1596. године, захтев Џона Шекспира мистериозно бива обновљен и усвојен: Шекспирови добијају породични грб. Намеће се питање ко је могао поднети захтев: остарели рукавичар са супругом, њихова четири сина или можда њихова сестра? Мало је вероватно, јер сви су они водили, условно речено, обичне животе у смислу да нису имали амбиције да се уздигну на друштвеној лествици као што је њихов отац некада сањао. Осим Вилијама. Иако још увек није био познат, тих година Шекспир је започињао свој уметнички успон и један од првих послова које је свршио од своје невелике зараде јесте било добијање породичног грба. Задржао је нацрт свога оца, али је додао натпис на латинском: Non Sans Droict [„Не без права“].

Овакво гесло би могло да се посматра као лично извињење зато што је Шекспир (пре)ступио у виши друштвени сталеж који му не припада, јер глумачки позив није био нарочито цењен у то доба (чак мање него данас). Врло је могуће да је Вилијама гризла хришћанска савест зато што је за тридесет гвинеја купио нешто што му не припада или му барем у том тренутку није припадало. Кажемо „купио“, јер је пола деценије касније Врховни хералдичар Вилијам Детик оптужен због злоупотребе службеног положаја у двадесет и три спорна случаја од којих је под бројем четири заведен: „Шекспир, глумац“. У духу савремене пословне крилатице „за први милион се не пита“, Вилијам је пре него што је заслужио славу, њу вештачки стекао, тиме не одступајући од културног обрасца свога времена када је било важније стварати илузије него дичити се стварним стањем ствари. Само што Шекспир није био обичан Енглез који се предавао цајтгајсту,већ истински мајстор опсене који је ни из чега стварао постојане драмске комаде. У доба неумерености, он је кроз сопствени живот и драме успео да отелотвори антички принцип равнотеже између хтења и права.

Био је свестан свога порекла, ко је и шта је, али је исто тако знао и шта може да постане и стога се запутио у Лондон. Није огњем и мачем тражио своју судбину, већ вредним радом и виспреношћу, а почео је више него скромно: везивао је коње испред позоришта господи која су ишла на представе. Када се обогатио и постао део позоришне дружине којој је ктитор био сам краљ, остао је умерен чак и пред смрт када је рационално сачињеним тестаментом (додуше његова супруга се не би сложила) обезбедио своје наследнике. Вилијама Шекспира његови савременици и данашњи читаоци истоветно цене искључиво зато што је знао која су му права и усудио се да се за њих избори, што није безначајан подухват, јер историја не памти велики број таквих људи.

Заправо, историја човечанства јесте приповест о онима који су или газили право, или су зазирали од његовог остварења. Антички свет је био окупан крвљу, јер су чак и најосновнија права на живот и слободу била готово заборављена. Након појаве хришћанства и других организованих религија, права се враћају на велика врата у историју, али бивају олако схваћена. Попут световних правних акта, наследна права која добијамо остају само мртво слово на папиру (души и телу) ако се за њих не боримо, а стиче се утисак да се само најнеразумнији од нас боре примереним жаром. Елизабетанском терминологијом, увек ће постојати Детици који ће продавати и проказивати и најсветије ствари, а са друге стране ће увек постојати Џонови који ће се плашити да начине тај последњи корак, ужаснути испуњењем сопствене судбине. Нашем добу, па и сваком добу, недостају људи попут Вилијама Шекспира који се и поред страха усуђују да буду оно што јесу. Када ваљани људи схвате своју природу и судбу, дужни су да је поделе са светом, јер уколико то не учине увек ће будале уместо њих радо потврдити своје право да уништавају.

(Извор ове приче је студија Стивена Гринблата Како је Шекспир постао Шекспир, из 2004.  године.)

Аутор је докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)