Блог

Семафор васпитања

Стефан Пајовић, Нови Сад

Живо се сећам питања Американке (из Њу Џерсија) која је радила као страни лектор на мом матичном факултету: „Зашто људи [у Београду] никада не прелазе улицу на црвено када нема возила? У Њујорку сви претрчавају“. Тада сам у одговору окривио социјализам, али данас схватам да је ситуација доста сложенија јер је семафор одлична метафора главног недостатка нашег васпитања.

Понајпре је важно разумети да је семафор (на изворном грчком: „онај који носи знак“) симбол, и то пре свега конвенционални симбол, односно, значење његових боја је унапред договорено. Црвено као боја забране и ограничења и зелено као боја одобравања, свакако су старији од своје савремене употребе у вертикалној саобраћајној сигнализацији.

Ипак, ми се не рађамо са тим знањем, већ га временом усвајамо још од детињства када нас родитељи строго уче када се сме прелазити улица. Када као одрасле особе зауставимо аутомобил на црвеном светлу, не стајемо једино зато што нам је познато значење тога симбола, већ превасходно због тога што одлучимо да поступимо по истом. У овом поступку почива битан чинилац васпитања који уместо да нам олакша живот, он га само додатно закомпликује.

Није ни најмање случајно што су дела, поред вере и љубави, у самој сржи хришћанског учења о спасењу. Наиме, човек разборито биће бира између добра и зла, све време свестан предности и мана и једног и другог. У том погледу, механизам избора наликује оном с којим се суочава пешак који прелази улицу, само што је њему одузет прерогатив слободовољног избора. На црвено се мора стати, а на зелено се мора прећи. Зелотски степен приморавања није толико очигледан код пешака који претрчавају на црвено, привидно рушећи систем, већ у поступку оних који остају да стоје када се упали зелено светло, а за које бисмо када их спазимо, помислили да су још несмотренији од ових првих, бахатих.

Проблем лежи у васпитању које нас учи да између паљења зеленог светла и преласка улице не постоји ама баш никакав зазор који би могао да буде испуњен нашом одлуком. Права истина је да када се упали зелено светло ми доносимо одлуку да пређемо улицу, али у Србији ова радња је до те мере аутоматизована, да ретко ко може да је запази, а још мањи број људи може да манипулише њоме или, о концу свега, да је обустави. Променом светла као да у нашој глави нешто кврцне и запоседне нашу слободну вољу. Као да се светло променило божјим провиђењем те из тога следи да је током тих пет метара које треба препешачити пешак заштићен од погубног утицаја браника и хауби за чије се људске управљаче претпоставља да се подједнако слепо држе светлосне сигнализације. Омађијан разиграним светлећим човечуљком, пешак пропушта да дословно увиди одакле му прети стварна опасност.

Техничар друмског саобраћаја или антрополог се не би сложили, али историју пишу појединци и народи који улицу прелазе на црвено светло. Они нису недотавни да не препознају симболику црвеног светла и пропратну опасност, већ они свесно занемарују тај сигнал усредсређујући се на много важније симболе аутомобила који промичу. Правилном фокусираношћу они хрупе напред. Нећемо као народ никуда стићи уколико будемо ревносно поштовали кутију набијену на стуб из које блинкају три сијалице.

Страхујем да у овом тренутку има доста перспективних људи који болују од комплекса ниже вредности који су као народ зарадили током неког од многобројних периода затомљења националне свести, односно, мање или више прикривеним окупацијама. Негде дуж нити историје заборавили смо да прогрес нужно означава и одбацивање старих правила, укључујући и она најбаналнија која су тема овог текста. Судбина Србије се свакодневно разрешава на семафору код Дома омладине у Београду, на семафору код ТЦ „Калча“ у Нишу или на жупанијском семафору у Сомбору. Родитељи су нас правилно научили шта значе црвена и зелена боја, а преци да ће црвено вазда трајати дуже него зелено. И данас је црвено светло, саобраћај је прошао, а ми и даље џупимо чекајући зеленог чикицу у раскораку, несвесни да храброст исказана у ступању на коловоз пар секунди раније може да искупи све наше сутрашњице.

Аутор је докторанд и пешак.