Блог

Вршњачко "Ви"

Јован Вељковић, Ниш

Први пут сам запалио цигарету са непуних тринаест година. И одмах сам био ухваћен у том неделу, што је моментално извршило утицај на двосмерне везе мене, моје перцепције света и света самог, пре свега у том смислу што је прва вртоглавица изазвана неким спољашњим средством, дакле као нека пра- или преднаркотичка спознаја добила своје здраво ограничење, али истовремено се и легитимисала као идеја о доказу постојања нечег магијског, ритуалног и трансцедентног. Јер, ако је друидско-шаманска пракса доказана – од пушења нечега ти се врти у глави – Велико Дело више није нејасна опсена већ се може видети на обрисима духовног хоризонта недвосмисленије и са одређеном дозом сигурности.

Хари, ти си чаробњак а магични штапић се дими из пепељаре; у том диму развили су се обриси величанственог канваса. Јер, то имплицира неке другачије закључке: испод моје, ни по чему посебне, или, рецимо слободно – просечне коже, налази се друга кожа, од те исте просечности. (Јеленска кожа је јеленска кожа, сода бикарбона је сода бикарбона итд.) Као што је стварање једноставно – стварање. То што је свет црно-бео (што се никако не коси са постојањем сивих прелаза) значи једну од две ствари: треба се бавити собом, или: не треба се бавити собом. То што стално, физички, органски, осећам мучнину (са којом сам се током година сродио), иако сам по том питању, уверен сам, потпуно здрав – говори ми да је израз „нема стомак за то и то“ сасвим тачно погођен.

Читам скоро Хамваша, који, цитирајући неког писца, који је предлагао грађење света на укусима, предлаже грађење света на звуковима. Предложио бих још грађење света на метафорама и утисцима, али нисам сигуран да то не би била прилично безобразна копија Платона. Још нисам срео метафору која се од свог буквалног корена потпуно одродила. Ево на пример – о неком се може рећи „некако је смотан“. На страну што тај придев носи у себи одређену трпност, он је много, да тако кажем идејнији од најближег свог синонима „неспретан“. Тако и кожа у којој се човек нађе. Све, чини ми се, једнако важи и ако сам унутра (у себи) – црнац. Али се не може довољно истаћи да вегетација зависи од поднебља, али и да је у атару нишких села сасвим природна слика да једно поред другог расту лимун и аронија. Нисам срео ни љубав која би постала толико метафорична да се од свог љубавног корена потпуно одродила.

Конац, за разлику од батине има само један крај. На другом крају је клупко. Тако је и са цигаретом. Често се, међутим, неко усуди да нешто не доведе у питање. Чак, да ништа не доводи у питање. То је кључни проблем са постојањем идеологија, група или, напослетку, морала. Лежите ли дуго у кревету, мишићи ће вам атрофирати. Будете ли дуго члан одређене политичке партије, или на пример – позитивиста или „марксиста“… Бавите ли се одређеним активностима, мислите ли на одређени начин довољно дуго, све што је неупотребљено, што није стављено у погон, мора да атрофира. Али, авај! И одбијање система је систем. Систем одбијања, а све речице и брзаци из слива невољности такође се морају улити у велики океан.

Јуче, међутим, у „Николе Пашића“, испред градског музеја, један чича из чиста мира спусти панталоне и показа – дупе. Онда се, пар тренутака, тако гологуз, окретао око себе (чак непун круг), па навукао панталоне, везао каиш и гласно и јасно потврдио: „дупе!“. Непосредна истинитост тренутка, оштра и бескомпромисна, створила је у мени неодољиву жељу  да неколико корака даље питам ни по чему посебног пролазника где је улица Тодора Миловановића, иако сам, разуме се, то знао и сам, а нисам се у ту улицу ни запутио. Схватите тај гест као нервозно спуштање ролетни у зору после непроспаване ноћи. А против напада панике препоручујем бенседин. Или шамар. Јер, его се осили до те мере, да би после као пашче подвиои реп пред директношћу отрежњења. И са вршњацима сам прешао на „Ви“.