Блог

Кошмар

Јован Вељковић, Ниш

Лако је било старима - они су несметано гледали у звезде. А мене притисла мука; кроз прозор - одсечено парче бескраја; чуј, демијурже, ненавикнут сам и на толико... Па и дете се опије од једне чаше! Шта ће мени толико небо? Зашто ме суочавати са бескрајем, како да појмим тај титрај, када ме пробада, врео? Да су ми очи једног Грка или бар крв неког пијанца... А спустим ли главу - угледам трупло. И то не ма које - моје, опружено трупло, умотано и покривено пред починак. То је, дакле, човек; а оно су звезде. Погледај се, човече, од тебе се тражи Спасење. А како у спасење, са овим телом?

Полетео је један Симеон Чудотворац, да, па се стрмоглавио; а јадно тело - зрела лубеница. И то на земљу, а сада је само бетон. Полегао по њему човек, потрбушке, као преко жене, мисли – сигуран. Узалуд жмурим, на капцима почиње драма. Ех, Хамлете! Покушавам да отворим очи; тамо - бескрај ил' трупло. Бити ил не бити. А ту се, под капцима, помаља рука, погађа неку главу, и поставља сцену, рука стиснута у песницу. Слепоочница на безличном лицу. Гонг. Отвара се расцеп, велики кањон на кожи; начас празан, бледи кратер, а онда почиње да липти. Густо, црвено. За богове. Испод црвенила избијају искре - црвено небо и страшне звезде, тамо у бескрају. А неки гласови допиру, тако да не распознајем речи. Гласни и упорни. Плачно један, други прекорно. Трећи, чини се, тек да би говорио. Окрећу се, гласови, вијају по крвавом небу, вуку ме за косу, завирују у нос, куцају у чело; питају, сигурни у питања, говоре, сигурни у говор, а ја гледам у црвено небо, у бескрај у ком нестаје ехо, у незамисливу празнину. Гутам, јабука пада и подиже се.

"Побећи", мислим, јер остати би било "предати се". Остати би било помирити се. Како, кад већ у суседној соби мирним сном спавају канибали? Они што су од "defeat" тако лако направили "-изам". Они који прождиру. Једино си рођен њиховим устима сажвакан, у њиховој пљувачци. Ето их, одмах ту, иза зида. Па иза следећег. И следећег. А онда, гомила бетона, жица, канализације, тржних центара, стадиона, школа, љубавника, пријатеља, фаст фудова, идеологија, жаргона, манира, подсмеха, императива... Гомила ци-ви-ли-зације, мора сен-за-ције. Сутра ће кренути у лов. Побећи! Јер, јасно видим, док на црвеном платну игра страшни чин, док са уснулих канибалских глава тргам натакнуте кожне маске – у почетку беше Лаж. Трчим до лица, драгих, познатих лица; грабим их за чела и свлачим рожнате кошуљице. И појављују се модра лица, бледе усне, тамне, успаване очи. И видим, појели би ме. Иза приче о срећи и слободи, на узглављу, сном праведника, спавају мирне душе канибалске. Твоја је срећа само – ако је њихова срећа, твоја се слобода мора аминовати, ако на њиховом непцу испустити арому. „Шта је човјек, к'о слабо живинче“…

Лаж. Наједном, помера се кадар; на хоризонту, обриси града. Изнад, израња звоник, на врху велики крст, а унутра, дубоко, пулсира звоно. Служба над градом, над бетонским морем, басеном меса. Из еха појања почеше да заискравају шавови црних фрагмената, у кратким одбљесцима. Цела се слика, као изгорели папир у огромном океану, поче да парча и растапа.  И дође судњи час, други долазак Спаситељев, и ја га гледах својим очима. Јахаче нисмо ни видели, а они су се показивали, шепурили, страшни и брзи на својим утварним коњима. Презрела нас је и смрт, напустио ерос. Из таме да избија белина, испрана, гола, без сенки. Гласови се стопише у један тон, незапочет и отегнут, без еха и димензије, тон бескраја и свепрожетости.

У почетку беше Логос. Дође Логос и на крају. Бео, непрозиран, млечан, флуидан, чист Логос без смисла и времена. И све постаде Једно, једно велико Ништа. Тада отворих очи и поглед ми се, уморан од безнадежности, стропошта на под. Око њега почеше да се враћају ствари и простор да попуне вакуум и празнину егзистенцијалистичког ужаса, дубоко заривеног унутра, као копље, у саму божанску искру.

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша