Блог

Интертекстуалност као подтекст

Јован Вељковић, Ниш

Мозак је орган задужен за проклијавање духа у материјални свет. Прави проблем достојан испитивања настаје када се у неком тренутку анатомско-физиолошког и неуробиолошког бављења лицем, уснама, главом, па и телом човека, почне да сагледава божанско. Разумевање префињене машинерије сложених покрета који неко прави значи хватање нечијег духа, темперамента, психолошког типа. Хватање мимике и гестикулације, тј. суштине покрета лица и тела – нечије читаве душе. Преко двадесет мишића учествује у мимичким покретима, а различите префињене експресије и танане разлике међу њима продукт су заједничке активности неких од ових мишића.Глава је и моторно и фукнционално инервисана сложеним сплетом нерава, који се зову мождани живци (индикативно за дубље разумевање је подела можданих живаца на моторне, сензитивне и мешовите), који излазе из можданог стабла. Нервни путеви су, дакле, много више од само жица које проводе некакву струју. Сигнали који се њима проносе квалитативно могу бити врло различитих суштина, које се комбинују, мешају и суперпонирају.

Еволуција се мора схватити као човеков пад. То је неминовно. Пас би можда и могао да научи да говори, када би имао говорни апарат. Не ради се скоро нимало о ограниченој интелигенцији пса. Постојање говорног апарата у човека продукт је нервне активности. Тачније – природе нерва који оживчавају овај апарат. Језик је тај, који је током процеса који (погрешно) називамо еволуција, мајмуну повукао браду и доњу вилицу уназад, поставио вертикално зубе и омогућио чистом духу да се артикулише говором. А ко нас је повукао за језик? Етимологија је неопростиво сурова. Сваки мождани живац представља проклијале нити великог кромпира мозга. Сваки мождани живац носи могућности мозга. Људски говор функционално је створен проклијавањем идеје духа о сопственој артикулацији, кроз влакна подјезичног (хипоглосног) и језично-ждрелног живца у високо специјализована ткива језика, усне дупље, ждрела, гласних жица, хиоидне кости и осталих структура које су под утицајем тог проклијавања током година процеса који (погрешно) називамо еволуција, постале говорни апарат. То је фасцинантан пример директне делатности духа у материјалном свету. Када се, дакле, дође до лица, прво се мора разумети да је мимичко-гестикулаторна активност – испољавање. Емотивно-духовно-интелектуалног. Или: тело је манифестација, отелотворење ових категорија.

Јесте ли покушали некада саговорника да гледате у усне? Ево, дајем вам моменат да размислите. Усне су одраз нечијег венеријанског принципа. Тако су и остали делови тела отелотворење астролошке симболике. До усана, дакле, стиже импулс који у себи садржи нечији нус, али овога пута онај део те суштине који се тиче симболике венере. (Најлакше је, на пример, брзо и ефектно неког имитирати имитирајући његове усне.) Ова симболика ће се на уснама испољити преко тонуса, облика, величине, специфичности покрета. Зато се уснама љуби. Зато се за-љуб-љу-је-мо у нечије лице. А љубити некога у усне равно је сексуалности али је и увелико превазилази, зато што активност језика у акту љубљења представља упливавање симболике Меркура. Тако, љубљење уснама и језиком представља својеврсну сексуално-дијалектичку размену.  Додиривање усана је мекоћа, јин, нежност. Венера. Додиривање језика је активност, раз-говор (Меркур), али и страст, пенетрација и смрт. Тако је некадашњи доктор, одакле је и преузета реч која данас означава титулу, био не само лекар, већ примарно физичар, у аристотеловском смислу. Лекари практичари, фармацеути, видари – нису били сматрани за научнике. Њима је била остављена пракса, док је доктор-физичар био и анатом, и физиолог, и метафизичар, и математичар, и – астролог.

Велики део мозга заузима површина резервисана за двосмерну комуникацију са прстима. Зато гледамо у нечије руке и њима бивамо привучени. Прсти су одраз нечије вештине да осети. На длановима се прориче судбина, на њима је све записано. Хиромантија и астрологија говоре исту ствар. Исто тако, ако се шакама нешто ради, па и читавим рукама (у подлактици има преко двадесет мишића који су директно везани за сложене покрете шаке), директно се до духа који је отелотворен преноси нешто што није само стицање вештине. Због овога је Платон велики и због тога је божански мудар; човек који учи грнчарски занат постаје грнчар једино када усвоји идеју грнчарства; испољавање одређене идеје кроз своје бивање, има корен и праузрок у активностима, понајвише активности руку.  Овде још нешто сем руку утиче на усвајање, не само вештине и (са)знања, већ усвајање и инкорпорирање у дух – идеје. То је поседовање надсвести, која је у директној комуникацији са свим суштинама. То је наш Корен, Књига. То је ДНК, и буквално и метафорички. Због тога, мора се еволуција узети као пад. Мора се стално тежити да се начини корак уназад, како би се сагледала шира слика, то јест изопштити сопство из актуелности садашњег тренутка. Хватати идеје док су још у пра-облику, док су још дечје, наивне и неостварене.

Тиме долазимо до молитве. Молитва је свест о дубокој повезаности. Молитва је свест о јединству, о вези праузрока. Интертекстуалност чистих идеја. Молитва је и љубав. Али је молитва исто тако и логос. Потребно је да се воли оно чиме се човек бави у животу. Није то само нека јалова флоскула; неке од њих имају суштину која испод површне баналности садржи непрегледну дубину мудрости. Љубав је посредничка сила. Ми се не заљубљујемо у друго до у идеје. Тако је „волети неког“, заправо хтети да га докучимо. Желимо да докучимо оно што желимо да се докучи код нас. То је и основа препознавања. Јеротић се често понавља, али у контекстуалном понављању чињеница лежи кључ учења, па сам од њега научио да све што препознамо у другима, то препознајемо зато што га препознајемо и у себи. Оно што желимо да пронађемо у себи, желимо и у другом. Када човек воли неки посао, или професију, занимање, то никако није случајно. У тој љубави већ је отелотворено то звање, јер како би неко пожелео да буде лекар, ако то већ није? Проблем настаје када се природна учитавања замене цивилизацијским. Тада еманципација постаје пад.

Префињен ће дух, тако, имати префињене руке. Патничком духу ће се сва патња огледати на лицу; ако се ради о духу који је сав у страсти туге, лице ће бити тугаљиво и испоштено; ако се ради о подвижничком духу – лице ће бити контролисано вољом и држање одисати огромном снагом. Свеопшти тренд стандардизације и једнакости једноставно није одржив. Разлике су укорењене у материјализацији, она их подразумева. Тек је у чистој духовности могуће превазилажење свих разлика које материјалношћу ограничавају отелотворене индивидуалности. И грчевита потрага за смислом производ је активности мозга. Немање идеје смисла манифестује се кроз страсти. Погледајте лекаре. Уско усмерење, генерално у науци толико узима маха, да се и медицинска наука целовито данас на факултетима учи само формално. Лекар се са анатомијом и физиологијом, па њиховим патолошким панданима – патологијом и патофизом – сусреће једино током студија. Шири контекст медицинске делатности, своди се на пар формалних испита од којих лекару остаје једино оно што је за његову уску специјалност за коју се касније определио – релевантно у пракси.

Иако би се могло приговорити да је целовит приступ данас немогућ због количинског повећања знања из медицине (а ово се свакако односи и на све остале науке), тај приговор је промашен. Не ради се толико, заправо, о количини знања – већ о концепту лекара као академске личности, о концепту човека и здравља као ширих и међусобно прожимајућих појмова, о ширини коју неминовно захтева звање доктора, а која је данас одсутна, потпуно и коначно искључена. Академичност је најурена са факултета. Не би било лоше да спроведете један тест. Поставите људима са којима будете дошли у контакт, из чиста мира питање: „шта читаш?“. Само толико. Велики број остаће затечен. Питање још увек није изгубило легитимитет. Али запитаног оставља затеченим. Читати није интелектуализам у својој јаловштини и декаденцији. Али људи све мање читају, све мање учитавају. Читање је учитавање у мозак, новог софтвера за што боље посредовање између чисте духовности и чисте телесности и материјализма. Читање је интертекстуалност. Потреба за читањем је потреба за продуховљењем, прожимањем свих елемената реалитета који су нам дати.

Једна ми ствар промиче код хришћанства. То је идеја раја и пакла. Или, онај део када се о вечитој патњи у сумпорној ватри бесмисла, или о охристовљењу – одједном сазна – обе су лични избор. Како се то изабере пакао? Или рај? Одговор мора да буде – разумом. Мозак је орган задужен за проклијавање духа у материјални свет. Исто тако и за узношење материје ка духу. И, пре него таленат, битни су концепт и подтекст. Катарза је нирвана. Обожење – стална метаноја. Данас, више него икад, а посебно у науци, критеријуми морају бити крути и неприкосновени; академичност – must have. Ренесансни дух непопустљив према паду, ма по коју цену. Откако су пророци нестали, човеку је остала књига. А ви, шта читате?

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша