Блог

О природи

Јован Вељковић, Ниш

Нашим светом влада разум.

У Аутостоперском водичу кроз галаксију, група високоинтелигентних мишева саградила је, заправо, Земљу, као џиновски суперкомпјутер, како би путем њега био израчунат одговор на „коначно питање живота, смрти и свега осталог“. После неколико милиона година, компјутер је дао одговор: „42!“. Схвативши апсурд на делу, мишеви су рачунар оставили да ради, како би за још коју десетину милиона година добили други, испрва тражени одговор - шта је, уствари, било питање? Суперкомпјутеру-Земљи иначе прети уништење од стране злих ванземаљаца, силеџија, тако да је могућност разрешења ситуације прилично неизвесна, а са њом и могућност разрешења питања смисла. Ако претпоставимо да је аутор, Даглас Адамс, број 42, као одговор на прво „питање“ изабрао насумично, како би истакао бесмисленост добијања чистог одговора у виду математичке прецизности лишене реалног смисла, долазимо до закључка да је најстарије питање, на којем почивају све логичке структуре које је изградила наша егзистенција на бази интелигенције и разума: „Да ли Бог постоји?“, или, да преформулишем: „постоји ли, уопште, смисао?“

Трагедија разума огледа се у томе да он никада неће бити у стању да ужива у мирним водама сигурности. Ипак, јасно је да је на типично „yes or no question“ могуће дати само два одговора: „да“ и „не“. Тврдим да се свако, па и најсложеније питање које интелигенција може себи да постави, најобичнијим редукционизмом може свести на питање Бога/смисла у онтолошким терминима.  Статистички, шансе су уједначене, 50:50, тако да се, чак, може да претпостави да је број 42 Адамсова корекција вероватноће на основу промишљања и/или искуства: 42:58.  У корист ког одговора?

Ако Бог постоји, прво бисмо се морали запитати - каква је то врста егзистенције и можемо ли се надати да ћемо икада успети да је докучимо? У случају постојања Бога - разумевање „његове“ природе, била би најважнија од свих брига коју човек, благословен или проклет разумом, може да има. Ако са оне стране разума дух, како мистика свих времена проповеда, разумева своју безвременост и јединство или, боље речено, њима бива прожет, то прожимање је натчулно и излази из оквира разумске логике и тематика је којој се мора другачије приступити. Овде ћу се задржати само на закључцима до којих може доћи ум неослоњен на духовне осете, лишен могућности натчулног и провиђења - наш, картезијански ум. Одређену, разуму ухватљиву нит која гравитира око идеје Бога као неке врсте јединства, безвремености, натчулности, ипак уочавамо ако се и само овлаш осврнемо на било коју религију. Јер, тешко схватљиво разуму,Отац-творац своју децу учи љубави, доброти, слободи "за-" наспрам слободе "од-", одбацивању страсти, материјалних хтења и тежњи и што је најбитније - одбацивању разума и логике као јединих легитимних реципијената и кројача реалности. Останимо на хришћанству. Веза архетипова, Оца, Сина и Светог Духа, на пример, недвосмислено указује на ту натчулну суштину која чистом разуму остаје страна и човек је може докучити једино перцепцијом друге врсте.

Мање-више, до ове су суштине дошле све традиције од почетка света, а прва, примордијална традиција, која је са Творцем несумњиво била у најдиректнијем контакту, извор је и ујединитељ свих осталих, потоњих традиција. У том смислу, верујући човек (да, верујући!) је спашен и како то многи религиозни често наводе, „бира спасење и смисао насупрот онога који, неверовањем, сам себе осуђује на - ништа.“ То самоосуђивање на ништа, најбоље се огледа кроз атеизам и он је, насупрот религиозности, заступник другог одговора на пра-питање, одговора који гласи: „све је бесмислено“.  У том се случају, на плећа ионако крхке људске свести, оличене у митском Атласу, сваљује читава тежина света и човек, одједном, бива суочен са неподношљивим проглашавањем живота и свести пуким случајним девијацијама у бесконачном муку мртве материје Свемира. Отргнут од бесмисла, неком исто тако бесмисленом случајношћу, живот и свест подсећају на неког ко се одједном, без сећања, буди из сна неегзистенције, у соби без прозора и врата, која се, постепено, пуни водом. Вода утиче наизглед ниоткуда и постоје стална слутња и страх да би се соба могла моментално, кроз неку наједном отворену рупу, до краја напунити водом. У таквом ужасу ишчекивања, у коме сваки час може бити и коначан, сва правила наметнута егзистенцији престају да важе. Живот, ту побуну против бесмисла и ништавила, неко може изабрати да искористи слободно, по нахођењу. Али, каква је то слобода?

Модерна помама за деконструкцијом, само је атеизам у пракси. Човек руши све тековине настале као продукт дисциплиновања разума и његовог стављања у погон, налик детету којем је досадило да се игра аутомобилом на навијање, па посеже за шрафцигером и раставља аутомобил на саставне делове, како би видело „шта има унутра“. Примећује се да човек бесмисла ни у сам бесмисао није сигуран. (Погледајте, на пример, Кјеркегора!) Такав се човек ипак живота грчевито држи, јер и као случајна флуктуација смисла, он ипак припада поретку смислености. Зато Ками, који полази са ове, безбожничке тачке, „Мит о Сизифу“ почиње речима: „Постоји само један заиста озбиљан филозофски проблем: самоубиство. Судити о томе има ли или нема смисла живети, значи одговарати на основно филозофско питање.“

Када се говори о великим умовима, скоро да се чини, ако се површно посматра, да је њихова величина проглашена наусмично. Лично, мишљења сам да се она огледа у „зачачкавању“, као ноктом, суштинских питања које (само)свест и живот могу себи да поставе. И Ками, такође, одмах наставља са Ничеом, који је, проглашавајући Бога мртвим, тим прогласом, поред увида у стање свести једне епохе, изрекао и једно суштинско разумевање које се, кроз историју сазреваном разуму, придодаје и тиме га даље развија: Бог је, ма који да је одговор на пра-питање – са оне стране чулног живота.  Оно што веру на неки начин чини супериорнијом, као заступника постојања смисла је то што она једина барата духовним светом и чулима у човеку и њима се обраћа једнако као и разуму. Атеистички ум духовно назива психичким и за баратање и обрачунавање са духовним мњењима створио је психијатре. Иако се наш безбожнички, нагонски, ужурбани свет коначно обрачунао са духом, наивно помисливши да га се решио, тиме је само стигао на врх супротног пола, одакле се, устројен на кретању, ма где закорачио, покренуо ка Извору.

Трагачи! То смо, на крају, мање или више, сви ми, људи овог света, слика божјег лика, егзистенција сталног одупирања непокретном, инертном, непрегледном ништавилу. И заиста, није ли човек – боголик? Не налази ли он, у претећој пустињи, оазе зеленог, бујајућег смисла? Када се из егзистенцијалне сигурности предсократоваца јавила потреба за мишљењем, то несумњиво представља отуђење човека од првобитног стања. Да ли је то „пад“ или „уздигнуће“? Рекао бих – неминовност. Прво питање пробуђене интелектуалне свести, било је питање – о природи. Најнепристојније је некога питати у шта верује. То је најинтимније питање које у сенку баца сва друга лична питања, јер личи на оно: „да ли ме волиш?“. Неодговорљиво је. Оно је у исто време и добронамерно и малициозно, а све више сам уверен да се иза изреченог одговора који, ипак, свако од нас свакодневно даје и када га можда нико и не пита (јер, човек је сам себи највећи судија), тешко, као Сизифов камен, назире онај унутрашњи вапај:
„Трагам...!“

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша