Блог

Слепило

Јован Вељковић, Ниш

Тако је говорио Заратустра
Правда само за мушкарце.

Канабис само за жене.

Hey Joe само из Е-дура.

(Без добре терапије нема ни излечења)

Звонко Карановић

Једине истине су оне недвосмислене. Истина се не доказује, она се открива и сопственом објавом доказ је по себи. Истина је искључива a priori категорија. А једна од истина је, на пример, да је данас скоро па срамота бавити се уметношћу. Можда срамота и није права реч; ту не мислим на ону етикету подсмеха која најчешће прати песнике. Мислим на срамоту пред лицем Истине. Недвосмилене, и недоказиве. Људе који се баве уметношћу (или оним што се тако данас зове) делим у две групе. У првој су они који без трунке самоиспитивања олако прихватају себе, а самим тим и уметност, своју и уметност уопштено, према томе и читав свет. У другој су они темељнији, не нужно, али често нешто даровитији за суштине, али којима фали драгоцени нус. То су људи библиографи, који су се одрекли могућности трансцеденције, сакупљачи знања због знања самог, референцијалисти и по правилу елитисти у најгорем смислу речи.

У реалности таквог поларитета, ови први самоуверено, хиперпродуктивно пишу, објављују, организују изложбе, вечери поезије, музичке догађаје – све је уметност, свако је позван да ствара и учествује. Све под окриљем либералности и демократичности, против којих је више и (права реч) срамота писати, а све како би се сакрио тај свеопшти медиокритет. Оно што се упорно превиђа, а мисли се да се гурањем под тепих решава јесте чињеница да је цар – го. Чак и за оне који су навукли црне наочаре, оне обмануте, ненавикнуте да виде другачије: цар је го, цар је го, цар је го! Медиокритетизам је свеопшти, једнобразни плићак, баруштина на чијем се дну, природно, накупља муљ, а тај муљ се таложи док напокон бара не пресуши и од ње не остане друго до муља. (Школско знање из географије послужи далеко чешће него што се обично мисли). „Библиографи“, пак, свесрдно хуле по хиперпродукцији и бескрупулозном лаицизму, али како више упознајем људе ове категорије, бивам све уверенији да је прави разлог нешто сасвим друго – завист пред хиперпродуктивном смелошћу, а из одсуства даровитости. Зато би вероватно најмудрије било не обазирати се на јефтина али масовна апологетска превирања. Ток историје је немиран, а бујица, логично, односи увек прво оне који баш у њу упливавају.

Склоњен од такве бујице (мада у градском кафеу), у друштву у ком се универзалност Истине подразумева, поставио сам успутно питање: „како слепцу објаснити боје?“. Одговори су углавном били – путем синестезије. (Гордост је грех, то се мора имати на уму!).  Занимљив одговор, приметио сам и закључио да се тога сâм сигурно не бих сетио. Ипак, слеп  никада неће са сигурношћу сазнати шта боје јесу. Да би сазнао, морао би да прогледа и да се сам  суочи са реалношћу колорита. Плотин каже да Бога и не можеш другачије објаснити него преко онога што Он није. Тако је и са Истином.  А тужна је Истина, заборављена као какав стари ветеран, одрођена и одбачена. Тек ту и тамо гори нека далека свећа, свијена од тежине по њој сливеног воска, све тужнијег, слабашног пламена на ветровитом стратишту. Светла више нема, тек жалосне, неухватљиве сенке пролећу под тихим воштаницама, изобличеним и тамним док на својим главама носе одговорност ватре вулканског гротла; сенке Истине, која се и не може видети. Ни боја нема и у слепилу замаскираном лажним вечитим сјајем и вечитим пиром гасну и последње упорне свеће. Мрак. Мук.

Ни ликовна уметност више није о студији боје, сенке и светла. Све више параван, светлећа реклама, шаљива или бистроумна домишљатост, апстракција из хира. Музика не учи песми, већ је све више манир, проказивање тона, никако хармонија. Слепо и глуво, хода човек по тлу, не осећајући своје руке, стомак, срце, ни стопала којима хода; човек, недостојан имена, машина за претварање материје у ђубриво. А како се таквом човеку живи? На капцима затворених очију, још који ће трен играти сенке некада Виђеног, у одјеку последњег тона сећаће се још који трен Звука, а то ће нови човек опонашати, закржљао без покрета, без стимулације чула, без духа да развеје паучину.

Ако Истину не можемо објаснити другачије него путем онога што она није и ако по аналогији може да се закључи да је свака истина недвосмислена, јасна и без доказивања, по самој себи, морамо стално проказивати Лаж. А када на крају отворимо очи, и иза копрене коначно прогледамо, шта ћемо видети, ми, који о бојама и светлу више ништа не знамо? Шта ћемо чути, дочекамо ли музику лира и песме херувима? Из какве ћемо се усамљене раке расути по свету, ми, слепи и глуви, пепео и прах?

„ – Михаиле Александровичу – тихо се обрати Воланд глави, и капци убијеног тада се подигоше, и Маргарита, стресавши се, угледа на том мртвом лицу живе очи испуњене мишљу и патњом. – Све се обистинило, није ли тако? – настави Воланд гледајући глави у очи … Ви сте увек били ватрени поборник оне теорије да се, пошто је глава одрезана, живот у човеку прекида. Он се претвара у пепео и одлази у непостојање. Пријатно ми је да вам саопштим, у присуству мојих гостију, иако они служе као доказ сасвим друге теорије, да је ваша теорија и солидна и оштроумна. Уосталом, све теорије достојне су једна друге. Постоји међу њима и једна по којој ће свакоме бити дато према његовој вери. Па нека се тако и збуде. Ви одлазите у непостојање, а мене ће радовати да из пехара у који се преобраћате испијем за постојање! – Воланд подиже мач.“ (Михаил Булгаков – Мајстор и Маргарита)

Аутор је апсолвент стоматологије из Ниша