Блог

Три Сретења српске историје

Стефан Пајовић, Нови Сад

Борислав Пекић, који је у периоду од 1986. до 1991. године био повремени спикер Би-Би-Сија, на крају једне од емисија посвећене историји Велике Британије проницљиво је закључио да је историја Енглеске заправо историја њених суверена, односно прича о томе како су краљеви и краљице вековима постепено губили власт и дошли до тога да краљица Елизабета II данас има само процедурална овлашћења. Ограничавање власти владара је логичан след догађаја ако узмемо у обзир да се током историје константно увећавао број људи који су желели да се њихов глас чује, што нас је напослетку довело до данашњих представничких демократија. Према члану 52. важећег Устава Србије сви се ми питамо када је политика у питању, али се ретко запитамо како смо стигли до тог цивилизацијског ступња.

Сретење је државни празник који се празнује два дана, 15. и 16. фебруара у сећање на два важна датума наше историје: подизање Првог српског устанка у Орашцу 1804. године и доношење Сретењског устава 1835. године. Уколико претпоставимо да је државотворно-слободарски значај првог догађаја прилично јасан, можемо се окренути другом Сретењу које је далеко противречније. Тог 2. фебруара по старом календару скупштина Књажевства Србије је у Крагујевцу трећег дана заседања донела Устав који је уједно био и први српски правни акт највишег реда. За тадашње прилике шта год да је стајало у том документу, па макар и да је књаз неприкосновена личност и поред постојања Државног совјета и Народне скупштине, било је равно сензацији. Ни најмање не чуди што су се и Запад и Исток бунили: аустријски интернунције у Цариграду је устав назвао „једном од заблуда 19. века“, за француског слависту Сипријана Робера је био „француски расад у турској шуми“, тако да се чак и ослабљено Османлијско царство успротивило. Да су Турци тада имали сопствени устав, што ни Беч ни Москва нису, можда су и могли да нас утуже због државног удара.

Устав је био подједнако скандалозан и са данашње тачке гледишта: у првом члану је стајало да наша државност почива на указима турског султана и руског цара, што је поред непостојећег територијалног интегритета значило да ни суверенитет немамо. Наравно, не би нам један спис обезбедио самоуправу јер је то још увек било превртљиво време српске државности и требало је сачекати готово читаво столеће да се у потпуности ослободимо сужањства.

Животни век устава, непотребно је рећи, био је кратак: већ 30. марта, након само педесет и пет дана Милош Обреновић га је de jure укинуо. У овом чину можда лежи и највећа мистерија краткотрајног устава јер на питање какав је Књажев однос био према уставу, нико од историчара није успео да пружи недвосмислен одговор. А и како би, поред контрадикторности које су обележиле то пролеће српске уставности: документ је на двору сачинио књажев лични секретар, Димитрије Давидовић; многи присутни тога дана у Крагујевцу тврде да је Милош упорно извртао речи заклетве над Уставом; пред страним силама га је бранио, али је радо подлегао њиховом притиску да га укине. Највећем народном збору тога времена, Сретењској великој народној скупштини, присуствовале су хиљаде људи због тога што је јануара исте године подигнута Милетина буна с циљем да се ограничи Књажева власт. Овакве опречности указују само на један закључак који историчари нити могу, нити треба да доносе: Милош Обреновић је био политичар коме је читава ујдурма око устава очигледно у том часу одговорала. Можда звучи чудно констатација да су политичари дволични и неискрени, али треба схватити да уколико сте Књаз са неограниченим овлашћењима онда и немате неку преку потребу да се бавите политиком јер ваш аргумент декапутације неизоставно побеђује. Нека ова тврдња иде у прилог Милоша Обреновића као визионара, а не тиранина.

Било како било, треће Сретење наше повести је свој живот започело у фиоци, и то не било каквој фиоци, већ фиоци премијера Савезне Републике Југославије, др Зорана Ђинђића. Наш уважени историчар, проф. др Радош Љушић је након петооктобарске револуције саставио предлог Закона о државним и другим празницима, али је тај спис према Љушићевом сведочењу провео безмало годину дана у кабинету тадашњег председника српске владе. Светло дана је угледао тек 2001. године на инсистирање Владана Батића, тадашњег министра правде, када је усвојен у Скупштини Србије, тако да је наредна 2002. година била прва година када је свечано обележен. Овог фебруара се навршаватачно деценија и по како га прослављамо, а осим покојег звиждука на званичној церемонији и два нерадна дана, као да никога и не занима зашто је покојни премијер оклевао да се сретне са Сретењем.

Према сведочењу оних који су писали закон, нови празник је требало да задовољи два начела: да буде истовремено и национални и европски празник, односно просто речено, за младу демократску Србију питање државности је било крајње шкакљиво и нови дан државности није смео ни по кога да буде увредљив. Оваквим начелом су се тадашњи законодавци руководили и када су бирали химну, па је тако неутрална „Боже правде“ однела превагу над „ратоборним“ „Маршом на Дрину“. Сретење је у овом погледу било прикладно, било је и српско и европско, чак ни када Европа није била европска, а у том грму лежи зец. Љушић не пропушта да каже да су одмах одбацили замисао да датум дана државности буде из периода средњовековља (читај: Видовдан) јер готово ниједна европска држава нема датум из тог периода као свој национални празник. Како би и могла имати када се у години када је Стефан Немања ступио на престо Рашке на енглеском двору говорио француски, Анадолија је још увек била хришћанска и говорио се грчки језик, док се Русијом владало из Кијева који су неколико векова раније основали Викинзи. Занемарено је да је Србија била национална држава много пре Карађорђевог устанка и да је наша буна била много више од пуког помодарства национализма 19. века.

Верским празником Сретење обележава се чин Исусовог уласка у Јерусалимски храм четрдесет дана након рођења и његово сретење са Богом. Ми Срби се као народ редовно срећемо са Творцем и ти сусрети су увек били обележени вишом политиком и обавезним избором (данас дословним изборима). Балкан је одувек био место сусретања која са собом носе бреме одлуке, типично за раскршћа: којим путем поћи. У мору погрешних избора стоји и тај чудновати 15. фебруар када смо под неразјашњеним околностима натерали воду [историје] на своју воденицу и макар на тих месец и по дана претекли памећу и одважноћу оне које данас безмало слепо следимо. Пекић нам је испред носа прошверцовао чињеницу да је Велика Британија данас парламентарна монархија,[1] а Србија република.

Аутор је докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду.

[1] Формално говорећи, Уједињено Краљевство ни данас нема јединствен устав, већ он представља низ закона који обједињени врше функцију коју има устав у већини светских држава, укључујући и Србију.