Блог

Синдром наци-секретарице

Александар Ћуковић, Никшић

У почетку сам сматрао да би текст на ову тему требало завршити што прије, тачније док се још може наћи по која нацистичка секретарица. Међутим, пажљиво анализирајући контуре тог феномена, кога бих за ову потребу желио именовати ,,синдромом нацистичке секретарице“, схватио сам да та категорија неће никада бити на маргини, те да немам никаквог разлога да журим. Наци-секретарица биће постојана и камелеонски прилагодљива таман као и Михелсов гвоздени закон олигархије, ако не и умјешнија! Успокојен тим сазнањем, латио сам се писанија.

Посљедњих пар деценија, а и раније, разни медији нашли су за сходно да свој драгоцјени простор посвете секретарицама и канцеларијским службеницама водећих људи Трећег рајха, које су баш у том моменту коначно ,,одлучиле да проговоре“ и прекину ,,завјете ћутања“ од по пола вијека. То се, на крају крајева и очекивало, и ту нема ништа спорно. Руку на срце, за нашу причу, није спорно, а ни битно, ни да ли те жене уопште и у ком проценту говоре истину. Оно што заокупља нашу пажњу јесте егзистенција самог ,,синдрома наци-секретарице“.

Већина њих тврдила је да су им се највећи лидери повјеравали, да су биле упућене у завјере најкрупнијих размјера, миљенице естаблишмента, а за неке се, иако о томе нијесу говориле, знало да су чак издавале наредбе за убиства. Било како било, оно што је свима, макар у казивањима, остала везивна нит јесте да их политика ни најмање није занимала, нити су се, како кажу, ни најмање упињале да је разумију, да су у злогласну НСДАП ушле ,,јер су сви већ ушли“, те да сада, након више деценија јавно изражавају кривицу и срамоту због дивљења вољеном фиреру... И све то тако неубједљиво и укалупљено, сасвим очекивано, а опет исто тако ирелевантно.

Занимљиво је да синдром наци-секретарице не треба мијешати са оним, у психологији одомаћеним, нацистичким оправдавањем - ,,нијесам крив, наредили су ми, шта сам могао“. Дакле, иако су служиле злу, оне нијесу имале ни директно нити командно учешће у чињењу злочина, бар не већина њих. Биле су то ,,невине секретарице“.

Оно што је интересантно је начин на који се ,,ратосиљају“ моралног терета, користећи га данас, послије толико времена, у исте оне сврхе и за исте побуде због ког су га користиле и за вријеме ,,наивног“ куцкања по бункерима и штабовима за вријеме Другог свјетског рата.

Разумијем - није их занимала политика, нијесу их занимале војне операције, а понајмање злочини и разарања пред којима су затварале очи и уши јер их је било готово немогуће сакрити због обима у ком су чињени. Интересовао их је колико-толико удобан живот, материјална сигурност, одређени ситан углед, друштво значајних, важних, врзмање међу еполетама, све прилагођено времену и друштву у ком су егзистирале.

Па зар је и након толико деценија мотив исти? Једино су послодавац и вријеме други (ако уопште и јесу?!). Сада им још треба обезбиједити публицитет! Треба, кад су жртве нијеме и анонимне - па кад је ко видио да се леш доводи у студио? Није фотогеничан. Поражавајуће је што се у ,,ери клика“ оно мало интересената за прошлост лијепи за сличне приче, које се на крају слију у једну једину реченицу, сто пута поновљену, са истом сврхом стварања којекаквих дебелих наслага. Године и генерације се смјењују, али не и та реченица. Не и њена сврха. Покривање истине талогом.

Аутентичних наци-фосила из кабинета Трећег рајха све је мање, питање је и да ли је остала још која. Али, пошто је тај публицитет данашњице мађионичарски у пуном значењу те ријечи, за њима нико неће жалити. Упркос свему, отићи ће тихо, у сјенци како су и живјеле. Фасцинира чињеница да су упркос полувјековном ћутању и игнорисању, малобројне канцеларијске службенице упјеле да оставе читаву армију себи сличних наследница, прикривених иза фејсбук профила, тв екрана, пи-ар служби...

Нада да ће се нешто промијенити са еволуцијом писаћа машина – компјутер, угасила се са бљештавилом тог истог компјутера. Као кроз маглу видим како се министри, универзитетски професори, писци, предсједници држава и влада, умјетници, банкари, ЉУДИ, тресу од грознице коју изазива поменути синдром. А онда кривити секретарицу? И то наци?!

Аутор је писац, политиколог и новинар из Никшића