Блог

Историја будућности писана у Калуги

Мина Алексић, Москва

Неповољно кретање курса рубље навело је у последње време све више младих Руса да обиласке европских престоница замене истраживањем сопствене земље. Одлучивши да се придружим овом симпатичном тренду, ове зиме сам први пут после шест година живота у Русији скупила храбрости да изађем из Москве и суочим се са тим бауком који се зове „руска унутрашњост“. Добро, није да сам се баш отиснула у Сибир, али ових пар стотина километара био је добар први корак. - Морамо отићи и у Калугу, због музеја космонаутике! У Калуги је све у знаку космоса, због Циолковског- објашњавала ми је узбуђено пријатељица, и бивша колегиница са факултета, Маша, док смо планирали ово кратко путовање за новогодишње празнике. Морам признати да нисам имала појма о чему прича, али сам упорно премотавала у глави све те силне информације из познавања руске историје и културе које сам ових година складиштила у глави, не бих ли се сетила било чега везаног за Калугу или Циолковског.

Летови у космос данас су свакодневна појава, а идеја о колонизацији других планета већ неко време не припада искључиво научно-фантастичној литератури, ипак, тешко је замислити да се цео тај сценарио нашег данашњег поимања космоса одигравао у глави једног дечака рођеног давне 1857. године, у породици скромног шумара, у селу Ижевское, у Рјазањској губернији. Овај дечак, рођен годину дана после Николе Тесле звао се Константин Циолковски. Као и његов српски вршњак, Константин је једноставно био рођен са великим идејама, и никакве социјалне прилике, као ни географска удаљеност од центара науке тог времена нису га могле зауставити. Ипак, већ у детињству, Циолковски се суочио са великим изазовом – губитком слуха. Овај хендикеп, који је био последица шарлаха, принудио је Циолковског да напусти школовање, али истовремено га је увлачио све дубље и дубље у свет науке.

Искрено, моја очекивања од Музеја космонаутике у Калуги била су веома скромна. Иако нисам склона предрасудама, толико сам пута чула суморне приче о руској унутрашњости, да ми је било помало тешко да сместим пут у космос у све те „лоше путеве, сиротињу и алкохоличаре“. До одласка ми је већ било потпуно јасно да је Машин Циолковски заиста занимљива личност, али очекивала сам поставку од пар старих бележница, пар фотографија и можда понеки древни скафандер космонаута. Већ првих неколико сати у Калуги срушило је све моје предрасуде. Ради се о врло живахном граду са посебним шармом, занимљивим споменицима, лепим парковима и људима који се труде да гостима омогуће што садржајнију посету и обиласке, а Музеј историје космонаутике је њихов понос – осим централне зграде где је изложена ракетна техника и предмети коришћени за летове у космос, у којој се налази и планетаријум, он обухвата и меморијалне куће Циолковског и Чижевског. 

Препознавши Константинову жељу и таленат, отац га је са шеснаест година послао у Москву, где је код Николаја Фјодорова у библиотеци Румјанцевског музеја, упијао сва знања која су му била доступна. До одговора, до којих није могао да дође у доступној литератури, долазио је сам, помоћу невероватне интуиције и способности имагинације. Иако му је ова изолованост од научог света дала својеврсну слободу у мишљењу, због ње је Циолковски понекад откривао ствари које су већ пре њега открили други научници, као што је случај са кинетичком теоријом гасова. После неколико година боравка у Москви, Циолковски је постао наставник математике, и убрзо се обрео у Калуги, где је добио посао у школи. Али идеје нису напуштале младог наставника и он  је, немајући средства да себи обезбеди лабораторију, све што му је било потребно за експерименте правио својим рукама. 

Први позитиван утисак о музеју оставља сам простор. Велики прозори, који омогућавају поглед на језеро као и на спољашњу поставку (где доминира ракета „Восток“), такође обезбеђују много природног осветљења које даје додатни утисак пространости. Први део поставке посвећен је наравно Константину Циолковском, и ту су на занимљив начин представљене његове формуле, нацрти и прорачуни, као и макете. Природно, на причу о Циолковском надовезују се радови совјетских конструктора, документа и занимљиве фотографије, а све то, преко предмета из свакодневног живота космонаута уводи посетиоце у салу у којој су изложене ракете, сателити, делови свемирске станице, кабина чувеног Сојуза, макете ровера Лунохода и остали невероватни експонати, од којих су многи у реалној величини, а посебно богатство представљају оригинални експонати, који су иначе права реткост, јер у највећем броју случаjева остају у орбити.

Својим радовима Циолковски је успео да скрене на себе пажњу научног друштва, пре свега Мендељејева и Столетова. На свом импровизованом полигону, Циолковски је спроводио експерименте и напослетку конструисао функционални прототип дирижабла, као и направу за аутоматско управљање његовим летом. Иако су чиновници из руског техничког друштва одбацили овај пројекат због тога што је са сличним пројектом у то време иступио аустријски проналазач Шварц, Циолковски је успео да објави свој рад у једном научном часопису и тиме заштити свој проналазак. Од конструисања дирижабла, преко испитивања аеродинамике авиона, упорни проналазач коначно је дошао до онога што га је највише привлачило – идеје о путу у космос. Још 1903. он је доказао да је једино средство којим се може извршити лет у космос – ракета, али због недовољно математичког знања, многи његови радови на ову тему осим иновативних идеја нису садржали употребљиве прорачуне и због тога су дуго остали непримећени.

Ипак, формула која прорачунава односе између ракетне брзине, брзине гаса на излазу, масе ракете и њеног ракетног горива (данас названа „Формула Циолковског“) незаменљива је и у данашњем инжењерингу у области ракетних летелица. Циолковски је тако поставио темеље теорији ракета, и ракетних мотора, осмислио концепт вишестепених ракета и први је решио проблем слетања космичких летелица на површину планета без атмосфере. Његова визија о стварању станице у космосу, која би служила као лабораторија, место за живот космонаута као и складиште горива представља основу савремених свемирских програма.

Циолковски је готово цео живот провео скромно у Калуги, и многа његова дела прекасно су стизала до савременика. Када се упознао са његовим радовима, немачки научник Херман Оберт му је написао: „Да сам знао за ваше изузетно стваралаштво, избегао бих много сувишног рада и данас бих стигао много даље.“ Циолковски је био веома свестран, и осим научне делатности писао је како научно – фантастичне приче тако филозофске текстове у духу антропокосмизма,  и цео његов опус везан је за човеково освајање космоса као за наизбежну и једину могућност у будућности човечанства. Данас један астероид и један кратер на тамној страни месеца носе име Константина Циолковског.

На изласку из музеја, Маша се присетила најпознатије реченице овог необичног визионара која нам је у том окружењу свемирских летелица звучала веома узбудљиво, али истовремено и помало застрашујуће – „Земља јесте колевка човечанства, али не може се заувек живети у колевци.“

Ауторка је мастер историје и теорије културе и уметности, живи у Москви