Блог

Хулиган који је ипак волео Москву

Мина Алексић, Москва

Зграда у улици Велика садова број 10 окупљала је почетком двадесетог века московску уметничку елиту. Крајем септембра 1921. године, на ову адресу доселио се Михаил Булгаков. Његов чувени „уклети“ стан број 50 данас је засигурно најпознатији московски стан и незаобилазна станица ходочашћа поштовалаца дела великог Мајстора.  О овом стану могао би се, свакако, написати роман, али, сложићемо се да то не би била нарочито оригинална идеја. Зато ће ова прича кренути из једног другог, мало мање познатог стана.

На истој тој адреси, у стану број 38, исте те јесени, 3. октобра 1921. године, у атељеу чувеног позоришног сликара Жоржа Јакулова, уз звуке хармонике и много вина, свој двадесетшести рођендан прослављао је Сергеј Јесењин. Једно ново лице крочило је те вечери у московско боемско друштво и истог момента привукло пажњу младог песника. Била је то Исидора Данкан, „босонога балерина“, четрдесетчетворогодишња Американка која се, носећи бреме велике животне трагедије, обрела у Совјетском Савезу на позив комесара за образовање Анатолија Лунчарског. Читаво вече Јесењин јој је на коленима говорио поезију, а она је касније тврдила да је одмах осетила да је у питању геније. Иако плесачица није знала ни реч руског а Јесењин ни реч енглеског, љубав на први поглед која ће потрајати нешто мање од две године и оставити тешке последице на обоје, догодила се те ноћи на Великој Садовој. Исидора је, по сећању Максима Горког, била савршено отелотворење свега што дивном рјазањском дечаку није било потребно у животу. Сусрет са Данкановом само је једна епизода московског живота Сергеја Јесењина - судбинска, могло би се рећи - али у његовом кратком и невероватно бурном животу готово све епизоде биле су судбинске.

Ове године обележава се сто двадесет година од рођења Сергеја Јесењина, а велики јубилеј пропраћен је многобројним културним догађајима широм Русије. Иако је у раној младости маштао да постане део Петербуршке књижевне елите, а до краја свог кратког живота борио се да  да у себи сачува дух сеоског дечака из Константинова, Јесењин се увек враћао Москви, граду у ком је објавио прву песму и са којим је имао однос компликован попут оног са многобројним женама и пријатељима - од усхићења и великих очекивања, до разочарења и презира - и назад, а тај бурни однос кулминирао је у циклусу песама „Кафанска Москва“.

Није једноставно одговорити на питање где је Јесењин живео у Москви. 1995. године, њему посвећен музеј отворен је у Великом Строченовском пролазу број 24. Ово је била прва и једина званична песникова адреса у Москви - двоспратна дрвена кућа, у коју се као седамнаестогодишњак, 1912. године, код оца доселио Јесењин. Ипак, на тој адреси није се задржао дуго. После две године започео је живот са првом женом, Аном Изрјадновом, а незадовољан књижевним животом Москве већ у пролеће 1915. оставио је жену и сина и преселио се у Санкт Петербург. У двадесет трећој години Јесењин се у Москву вратио као познати песник, са још једним неуспелим браком иза себе. Може се рећи да је од тада Јесењин живео „где је стигао“ – што у хотелима, што код разних пријатеља, жена и познаника. У том периоду Јесењин се са својим блиским пријатељем Анатолијем Мариенгофом преселио у стан у тадашњем Богословском, а данас Петровском пролазу. Иако је на вратима стајао натпис: „Песници Јесењин и Мариенгоф раде. Молимо посетиоце да не узнемиравају“, у стану број 46 свакодневно се окупљала елита „Сребрног века“. По сећању Мариенгофа, купатило је било најбоље место у стану: „Каду смо затворили душеком – лежај; лавабо смо прекрили даскама – писаћи сто; казан за загревање воде ложили смо књигама. Топлота од казана инспирисала је лирику. Цео стан, са завишћу гледајући на наше топло, безбрижно постојање, организовао је састанке и усвајао резолуције, које су позивале на успостављање реда за становање под покровитељством добронамерног бојлера.“

Дрвена кућа и мноштво личних предмета изложених у музеју, меморијалне табле на зградама у којима је живео, споменици и булевар који носи његово име, лепа су подсећања на славног песника, али једино место које би могло бити аутентичан музеј московских дана Јесењина, нажалост, већ одавно се налази негде под асфалтом Тверске улице. Ради се о поетском кафеу „Стојло Пегаса“. На иницијативу Јесењина покренута је 1920. „Асоцијација слободоумника“ у склопу које је био и поменути кафе. Ентеријер бившег кафеа „Бом“ (који је припадао кловну Бому из дуета Радунски-Станевски Бим и Бом) преуредио је портретима и стиховима имажиниста у свом стилу Жорж Јакулов. У кафеу су се одржавале књижевне вечери, изложбе, концерти.  Атмосфера је била често превише разуздана за укус припадника интелектуалне елите, у чему је Јесењин посебно уживао. „Стојло Пегаса“, као што се могло и очекивати, довео је напослетку Јесењина не само у центар многих скандала, већ и  до финансијског краха.

Присећајући се ових дана омиљеног хулигана и вечитог дечака „сребрног века“, Московљани посебно воле да се осврну на једну реченицу из писма које је Јесењин написао Мариенгофу из Њујорка, у ком је боравио са Исидором Данкан - „Москва је ипак најбоља ствар коју сам видео на овом свету.“