Блог

Ејми и Марина у фабрици Каћуша

Кад би гаража умела да прича

Мина Алексић, Москва

Средином јуна, у чувеном московском Парку Горког, отворена је после дугог ишчекивања нова зграда Музеја савремене уметности „Гараж“. Москва је са нестрпљењем чекала да види како ће чувени холандски архитекта Рем Колхас један руинирани ресторан, изграђен по типском пројекту 1968. године,  трансформисати у многофункционално здање које може да одговори изазовима савремене уметности и савремених музејских тенденција.

Колхас је дискретно одао поштовање епохи совјетског модернизма, задржавши поједина њена обележја, али није тежио конзервацији оригиналног објекта, на шта су реакције љубитеља уметности биле више него позитивне. Ипак, уз сво одушевљење новом зградом, иако реч „носталгија“ не би требала да се налази у речнику једног поклоника савремене уметности, многи од њих су се ових дана носталгично присећали почетака „Гаража“ и првобитног простора у ком се овај музеј налазио, по ком је и добио име – Бехметјевске гараже.

Први градски аутобуси појавили су се у Москви 1924. године.  За неколико година, од првобитних осам аутобуса енглеског произвођача „Лејленд“  возни парк се увећао до цифре од сто тридесет возила.  Појавила са потреба за изградњом аутобуске гараже, али није било лако доћи до практичног решења. Проблематика ефикасног размештања гломазних возила заинтересовала је Константина Степановича Мељњикова, бескомпромисног авангардног архитекту, који је осмислио систем паркирања аутобуса који не захтева маневре и кретање уназад.

Иако идеју, коју је сам назвао „Систем Мељњикова“, а која  је била заснована на принципу да возила улазе са једне стране а излазе на другу није било лако наметнути градским властима, Константин Степанович није одустајао и тако је 1927. настала Бахметјевскаја гаража. Осамдесет година касније, ово оригинално здање које одликује недостатак преградних зидова и импресивна метална конструкција (по пројекту инжењера Владимира Шухова) која носи кров површине преко 8500 квадратних метара ослањајући се на челичне стубове, некако се потпуно природно трансформисала у савршен изложбени простор и управо је то спасило, сада се већ може рећи омиљену московску гаражу, од потпуног пропадања.

Вероватно да у свету нема много аутобуских гаража са тако бурном историјом као што је Бахметјевска. За својих готово деведесет година постојања она је преживела хвалоспеве, заборав, урушавања, неспретне реконструкције, у њој су се поправљала бојна возила, производили детаљи за Каћуше, у њој је певала Ејми Вајнхауз, своје перформансе изводила Марина Абрамовић, а данас се под њеним кровом налази Јеврејски центар толеранције, један од најсавременије опремљених музеја у Москви. Чак ни сам Константин Мељњиков, човек несвакидашње имагинације, сигурно није могао да предвиди невероватну будућност коју ће доживети његова гаража на бившој Бахметјевској, а данас Обрасцовој улици, али судбина ове грађевине на неки начин је метафора професионалне судбине самог архитекте.

Данас је коначно јасно колико је Мељњиков био испред свог времена и колики је утицај за кратко време оставио на светску архитектуру, а то се могло наслутити још 1925. године. Те године је у Паризу одржана Међународна изложба модерне декоративне и индустријске уметности, један од најзначајнијих догађаја у историји дизајна, а совјетски павиљон, изграђен по пројекту Константина Мељњикова, без обзира на свој привремени карактер постао је симбол авангардне архитектуре.

Иако је каријера амбициозног иноватора кренула узлазно, и многи раднички клубови, гараже, јавни и стамбени објекти крајње необичне архитектуре ницали су у Москви, разумевање за идеје Мељњикова није потрајало. Констатно рушење стереотипа и дрско раскидање  свих веза са прошлошћу није се више уклапало у совјетске тенденције. Већ средином тридесетих година његова тежња за неприпадањем ни једном правцу и стилу, као  и његова спремност да бескомпромисно брани своје ставове, довели су га до изопштавања из професионалног миљеа. Мељњиков више није био подобан и ускоро је пао у заборав.

Неостварено је остало много невероватних идеја и оригиналних архитектонских решења, али, као и Бахметјевска гаража, стваралаштво овог генија након деценија заборава последњих година изазива све више интересовања. Иако је УНЕСКО још 1990. године одао признање великом архитекти, прогласивши 1990. за „Годину Мељњикова“, осим појединих његових колега који су у уско професионалном кругу радили на томе да се обнови и сачува дело Константина Степановича, конкретни кораци предузети су тек недавно, и један по један, уз много потешкоћа и грађанске борбе почели су да оживљавају објекти Мељњикова. Данас постоје чак и аутобуске туре обиласка ових споменика архитектуре а после много година борбе са бирократијом, несугласица међу наследницима и константне угрожености од рушења, кућа великог уметника, једна од најнеобичнијих зграда у Москви, отворена је за посетиоце као музеј.

Ауторка је мастер историје и теорије културе и уметности, живи у Москви