Блог

Како је Маја Плисецкаја закорачила у будућност

Мина Алексић, Москва

Странци се често изненаде колико се значаја придаје обележавању рођендана код Руса и колико се дирљивих речи упућених слављенику може чути за празничном трпезом. Оним „округлим“, јубиларним, придаје се још већа пажња а када су у питању велики уметници обележавање ових јубилеја прераста у изузетне културно-уметничке догађаје, уз незаобилазне, често предуге говоре, како се и сама ауторка овог текста више пута уверила. Један такав јубилеј обележен је 20. новембра у московском театру „Бољшој“, само што дугачких, дирљивих говора овог пута није било – све емоције биле су отелотворене искључиво плесом и музиком.

У априлу ове године  Москву су, управо због планирања концерта поводом прославе деведесетог рођендана Маје Плисецкаје, посетили Родион Шчедрин и славна балерина. Овај нераздвојни тандем  врхунских уметника чија је љубав трајала више од пола века  упознао се управо у Москви, и то у дому чувене Љиље Брик, музе Владимира Мајаковског. Плисецкаја, која је одувек уживала у својим јубилејима и прослављала их достојанствено, без сувишне патетике, никада не одајући утисак да је уопште остарила од оног претходног,  желела је да још једном изађе на своју омиљену сцену - на даске театра „Бољшој“ и да се поклони највернијој публици и пријатељима, прибојавајући се да ће то бити последњи пут.

 „Ансамбл Моисејева - нешто ефектно али кратко. Варијације из балета у којима сам плесала у извођењу водећих солисткиња. Шпански фламенко – жена (пожељно да буде тренутно најбоља). Балет А. Духовој са елементима брејк-денса и осталим ефектима. „Ружа“- Лопаткина. „Болеро“ у целини – Вишњова са балетом Бежара. „Кармен“ – Захарова. За крај вечери 5-6 минута последњих тактова „Болера“са мојом сликом и мој излазак из центра сцене уз музику“. Овако је укратко изгледала скица рођенданског концерта написана руком велике балерине. Није било места патетици и говорима, било је места само за оно најбоље што руски балет данас може да понуди. И све је тог 20. новембра прошло управо онако како је замислила Плисецкаја, осим последње тачке. Деведесетогодишња балерина ипак није успела да још једном отвори врата „Првог улаза“ у „Бољшој“ и изађе на сцену која је запамтила њене почетке, али и најблиставије улоге.

Маја Плисецкаја рођена је 1925. године у Москви. Говорећи о свом уметничком дебију, Плисецкаја се присећала када је као трогодишњакиња на врховима прстију надахнуто плесала на једном од московских булевара уз музику из балета „Копелија“ пред многобројним посматрачима. Када јој је отац стрељан 1938. године, а мајка послата у логор за жене издајника отаџбине, Мају је усвојила рођака која је била солисткиња театра „Бољшој“. Сама Плисецкаја придружила се овој трупи 1943. године, одмах по окончању Московског кореографског училишта и врло брзо постала је солисткиња напредујући до позиције прима-балерине. У овом позоришту провела је готово пола века. Немогуће је у кратком осврту споменути све улоге у којима је бриљирала ова уметница, као ни сва признања која је заслужила, али Плисецкаја је својим иновативним односом према балету, храбрим експериментима и непоколебљивошћу  учинила не само да све њене улоге буду упамћене – она је на сцени је провела чак шездесет година и за то време била инспирација многим композиторима и кореографима утицавши тако на ток развоја балетске уметности уопште. Она није желела да се заустави само на достигнућима у класичном балету већ је излазила из стандардних оквира у савремени балет. Константна тежња ка иновацијама без предаха одржавала је Плисецкају у таквој форми да никада није помишљала да крије своје године – ти бројеви нису ништа значили у њеном случају.

Осим балетског концерта, у част Плисецкаји одржан је дан раније у „Сали Чајковског“ концерт симфонијског окестра под диригентском палицом Валерија Гергијева, a на великом екрану изнад сцене, уз звуке „Болера“ поново је заплесала велика балерина. Недалеко од њеног матичног позоришта, у улици Велика Дмитровка, један сквер понео је име Маје Плисецкаје, и то не неки насумични сквер, већ онај који већ неколико година московљани везују управо за ову уметницу, захваљујући графиту бразилског аутора Едварда Кобре. Овај необични портрет Плисецкаје у јарким бојама одушевио је својевремено и саму балерину, која је целог живота стремила ка оригиналности и рушењу крутих стереотипа класичне уметности. На овом малом скверу ускоро ће стајати и споменик омиљеној Маји, а лети ће се на њему одржавати часови плеса. Сувишно је даље писати о томе колики је траг Плисецкаја оставила на балетску уметност и нема смисла говорити о томе како је ушла у историју, с обзиром да је у историју ушла већ својим првим корацима на великој сцени. Својим одласком са овог света, „Плисецкаја је“, како је Родион Шчедрин изјавио приликом отварања спомен плоче на поменутом скверу „закорачила у будућност“.