Блог

Шта ради Пинокио између Лењина и Маркса?

Мина Алексић, Москва

Када сам се пре неколико дана прошетала по Парку Горког поред Москве, схватила сам да је августовско вече и наравно почела да певушим у себи познату мелодију Скорипионса. Добро, и кад није августовско вече она ми падне на памет – шта ћу, нисам дете из совјетске епохе па да ме за Парк Горког везују неке друге успомене. Без бриге, нисам те прелепе августовске вечери помислила да почнем да се бавим „ветровима промена“, јер су се, сложићемо се, у данашње време они толико раздували, да више не звуче тако романтично.

Због песме или не, почела сам да размишљам о томе колико се Москва променила за ових пет-шест година од како боравим у њој. „Не знаш ти како је било осамдесетих, а тек деведесетих...“ - почели би одмах они са дужим московским стажом, ипак,  чини ми се да сам за време ових неколико година била сведок неким, можда мање радикалним, али веома позитивним променама.

Када је после 2009. године и светске економске кризе утихнуо грађевински бум, који је за свега неколико година од (небригом деведесетих готово руиниране) Москве створио модерну светску метрополу, чинило се да се дошло на пола пута до одређеног циља, и да ће уследити године стагнације, међутим, трансформација града се наставила мањим, али  много смисленијим и боље организованим корацима, усмереним пре свега на квалитет живота просечног грађанина.

Један од најбољих примера за то је десна обала реке Москве од Варабјових гора па све до „Црвеног октобра“ (некад фабрика чоколаде, а данас дом уметничким радионицама и галеријама),  која данас представља омиљено шеталиште Московљана. Шеталиште наравно не звучи као неки подухват, али ова траса дужине око 8км, објединила је неколико великих паркова, оживела неколико културних институција и на тај начин омогућила житељима Москве свих генерација да квалитетно проводе слободно време у граду.

Све је почело реконструкцијом Парка Горког. Отворен у августу 1928. године по плану архитекте Константина Мељњикова овај парк увек је представљао одраз духа времена и стила живота Московљана. Настао као место за политичко-васпитну и културно-просветну делатност међу радницима, у њему се у совјетско време развијао спортски дух, одржавали су се масовни догађаји, прославе и изложбе. Перестројка се врло сликовито одразила на парк. Крајем ХХ века у њему су се, без икаквог планирања, бриге о естетици или историјским споменицима, појавили рингишпили, киосци, рекламне конструкције, ресторани, а улаз више није био бесплатан.

Тек 2011. године парк је добио данашњи изглед, а капије су поново отворене за све посетиоце. Традиција да се зими парк претвори у клизалиште је подигнута на нови ниво, а поред тога што су обновљени историјски важни детаљи парка и ресконструисане стазе, ненаметљиви савремени дизајн, са суптилним ретро акцентима на совјетску епоху, освојио је и најтврдокорније Московљане. Парк Горког на неки начин определио је правац у ком ће се даље обнављати и  развијати Москва. 

Убрзо после Парка Горког реконструкција обале Москве оживела је један, мање познат али веома необичан парк – Музеон. Морам да признам да ми, када сам први пут залутала у Музеон након једне од посета одељењу уметности ХХ века Третјаковске галерије, није било јасно где се налазим. Док сам се окренула око себе - са једне стране видела сам споменик Стаљину (са оштећеним носом), са друге композицију посвећену жртвама Стаљинових репресија, на десетине биста мени непознатих личности, али и споменик Пушкину, понеког Лењина, Маркса, неколицину савремених апстрактних фигура и једног Пинокија. Неко је са бине говорио поезију, а на специјалним платформама неколико тинејџера вежбало је акробације на скејтбордовима.

Парк Музеон основан је 1992. године као својеврсни музеј скулптуре. Када су (негде после тог ветра из песме Скорпионса) 1991. масовно демонтирани споменици социјалистичким функционерима, дошло се на идеју да они буду изложени у музеју под отвореним небом. Иако уметничка вредност ових скулптура може да се доведе у питање, циљ стварања оваквог музеја био је да се оне сачувају  као важан историјски артефакт, неопходан за изучавање једне епохе.  Једна од првих скулптура која се нашла у парку је споменик Феликсу Дзержинском, дело Евгенија Вучетича. Ова скулптура од 11 тона, која изгледа сасвим безазлено у парку Музеон, некада је утеривала страх у кости испред главне зграде КГБ-а. Иако неко може помислити да споменик Стаљину не представља нарочито егзотичан призор у Москви, управо је овај споменик у Музеону јединиу Москви који није уништен у борби против култа личности. Овај музеј на отвореном  данас у свом власништву има око хиљаду скулптура из различитих епоха.

Иако појмови реконструкција, рестаурација, очување историјских споменика и традиција не звуче нарочито прогресивно и не чини се да могу донети неке промене, оживљавање поменутих паркова и традиција које они имају, као и њихово усклађивање са временом у ком живимо, донело је потпуно нови дух у московску свакодневицу. Посета Третјаковској галерији или музеју савремене уметности Гараж није више резервисана само за оне који се баве уметношћу. Културни догађаји попут пројекција филмова на отвореном, вечери поезије, предавања о уметности, бесплатни часови плеса, јоге и страних језика, не само да су постали доступни свима, већ су почели да формирају животни стил једне нове московске генерације. Можда није револуција, али је свакако лепа промена.

Ауторка је мастер историје и теорије културе и уметности, живи у Москви