Блог

Волт Витман и демократија у Срба

Стефан Пајовић, Нови Сад

Године 1892. у Камдену у савезној држави Њу Џерси упокојио се највећи амерички песник 19. века, Волт Витман. Јануара наредне године амерички маринци су се искрцали на хавајско острво Оахуи и извели државни удар збацивши са власти тадашњу краљицу Лилијуокалани чиме је окончано постојање Краљевине Хаваји. Проглашена је република коју су након само пет година анексирале Сједињене Америчке Државе и претвориле је указом председника МекКинлија прво у прекоморску територију, а касније у савезну државу 1959. године. Овакво ангажовање америчке војске ван граница домовине није било новина, али су претходна дејства била спорадична и махом одбрамбена, док је свргвање владарке сувереног краљевства билa првa у низу војних интервенција САД-а које се одвијају и дан-данас, а којe смо у два наврата крајем прошлог века осетили на сопственој кожи. Није ни најмање случајно што је прва америчка интервенција дошла након смрти првог истинског песника Америке.

Са Витманом је умрла једна могућа Америка коју су замишљали и за коју се борили Очеви оснивачи. Амерички песник је живео и стварао у веку који је представљао нимало угодан прелазни период од револуционарне Америке до индустријске силе која ће добити Други светски рат. Држава је, као и Србија данас, била у процесу транзиције. Нагло ширење територија, освајање дивљине и урбанизација су удариле печат Америци која се полако рађала и коју је Витман жарко желео да опева чврсто верујући да „величина песника зависи од тога да ли га је народ пригрлио онолико колико је он пригрлио народ“. Зато и не чуди што га је као великог патриоту болело што су испразна политика, корупција и незграпан бирократски апарат претили да преобрате „земљу слободних и дом храбрих“ у још једну трулу државотворну творевину каквих на Старом континенту није мањкало, а насупрот којих је Америка као демократска држава првобитно створена.

Још као дечак Витман је помагао у штампарији што га је привукло писаној речи, тако да је осим учитељског позива радио као новинар у неколико листова, укључујући и један који који је сам основао. Половином 19. века писао је за неколико њујоршких редакција где је из прве руке могао да посведочи о степену дезинтегрисаности сопственог друштва које је претило да угрози све идеале на којима је нација била утемељена. Избори за градоначелника Њујорка 1854. године су наликовали републичким за време Милошевића: Фернандо Вуд је изабран на ту функцију тако што је у једној изборној јединици на крају бројања било четири стотине гласова више него регистрованих бирача. Ситуација је била до те мере лоша да је Витман назвао Абрахама Линколна „председником искупљивачем“ јер како се историчари слажу, претходна три председника (Филмор, Пирс и Бјукенон) су били најгори у читавој америчкој историји. За Витмана, Линколн је попут божанства демократије искупио нацију вративши је на прави колосек потписивањем Прокламације о еманципацији.

Резигниран ониме што је виђао из дана у дан, Витман је у складу са својим демократским светоназорима одлучио да узме учешће у политичком животу своје државе. Придружио се Партији слободне земље (био је делегат на оснивачкој конвенцији и уредник страначког гласила) која је постојала само шест година услед локалног карактера и чињенице да се бавила само једном темом: спречавањем ширења ропства на новим територијама. Након овог флерта са политиком Витман је био видно разочаран, али непоколебаног духа: „А што се тебе тиче младићу, саветујем те да се више занимаш за политику ... Увек буди обавештен; увек чини све што је у твојој моћи; увек гласај. Дистанцирај се од партија“.Парадоксално, блато политиканства га је дословно отерало у песништво које је видео као последње прибежиште где се могао изразити као слободоумни Американац какав јесте био.

Захваљујући слободи коју пружа књижевност коначно је могао да изрекне оно што у својим претходним занимањима није: колико је склоп индивидуализма и саосећања важан за демократију. Нација је попут живот организма, који упркос свој својој сложености, бољитак дугује крепкости ћелија које га чине. За Витмана је појединац био у сржи демократије; од развоја индивидуалности је зависио напредак нације. Своје сународнике је сматрао јаким личностима које када се сједине творе највећи народ на свету. Њихови здружени гласови не представљају какофонију, већ сагласје које реско одзвања у песми „Чујем Америку како пева“:

„I hear America singing, the varied carols I hear,

Those of mechanics, each one singing his as it should be blithe

     and strong,

The carpenter singing his as he measures his plank or beam,

The mason singing his as he makes ready for work, or leaves off

     work,

The boatman singing what belongs to him in his boat, the

     deckhand singing on the steamboat deck,

The shoemaker singing as he sits on his bench, the hatter singing

     as he stands,

The wood-cutter’s song, the ploughboy’s on his way in the

     morning, or at noon intermission or at sundown,

...

Each singing what belongs to him or her and to none else

...

Singing with open mouths their strong melodious songs.“

Права снага народа не лежи у појединцу лишеном друштва, већ појединцу оствареном у оквиру друштва. Управо овакву поруку Витманове поезије истиче Иво Андрић: „Он је задатак своје демократије – демократије Америке и света – видео у том да она ствара велику и слободну личност од сваког појединца, и у исто време моћан осећај солидарности у сваком том појединцу“. Сваки истински велики Американац мора бити солидаран, иначе је све његово самоостваривање узалудно, што је данас нажалост све чешћи случај с Витмановим сународницима.

Демократија схваћена као облик друштвеног уређења није ништа друго до покретне траке која треба да изнесе на површину све врлине једнога друштва. У том смислу, демократија може бити и негативна, уколико се сетимо победе Национал-социјалистичке радничке партије на изборима у Немачкој 1933. године. Наравно, тадашња предизборна кампања је више подсећала на прогон него на демократско надметање, али је свеједно Хитлеру пружен легитимитет владавине. Један народ је одлучио да полуди и демократија му је то омогућила.

Витман пише како су док је био дете стари још приповедали о револуционарној Америци и извојеваној слободи. Колико је овај термин близак Србији, толико је и удаљен када је посреди демократија која га прати. Америчка демократија је настала као отклон од наследеног права, док је српска повесно испрекидана демократија наставак монархије. Уместо оснаживања појединца ми смо јачали суверене и веру у исте. Стога наша демократија не може бити налик оној коју је Витман осмислио и наменио својим земљацима; историја нам ју је превише окаљала. То нипошто не значи да смо лишени демократских нагона, напротив, Витманова демократија је универзална. Једина разлика је што демократски сентименти треба да се развију пре свега код владајућег слоја друштва, а до њих појединац стиже када овлада самим собом. Свако има право да бира и буде биран, зар не? Ако нам је већ држава утемељена на начелима грађанске демократије, зашто то право не искористити.

Аутор је одбранио мастер рад насловљен The Concept of Democracy in the Work of Walt Whitman.