Блог

Damnatio memoriae

Душан Захаријевић, Лепосавић

Још у старом Риму постојала је казна damnatio memoriae, што у преводу значи „проклетство сећања“ или „забрана сећања“. Изрицана је људима за које се сматрало да су осрамотили земљу, да би на тај начин сачували част и углед Рима. Неретко је одређивана царевима након смрти, како би се избрисало сећање на њих. Први цар коме је изречена ова казна био је Нерон, затим Домицијан, касније Комод итд. Казна се састолаја у спаљивању и уклањању свега што има везе са особом којој је казна изречена, брисању њеног имена из свих списа, па чак и са надгробних споменика, да би се на тај начин она избрисала из сећања.

Интересантно је пратити облике спровођења ове казне кроз историју. Испоставља се да она, заправо, све време живи, провлачи се кроз читаву историју. Чак и данас имамо случајеве који за циљ имају брисање сећања и свести, али који се можда на нешто другачији начин спроводе. Можемо се осврнути на пример Стаљина, који је 1940. године ретуширањем фотографије са ње избрисао комесара Јежова, након што је овај убијен исте године. Међутим, овај случај није ништа ново у историји. Наиме, много пре Стаљина, око 200. године, познат је случај да је Каракала, један од синова цара Септимија Севера, наредио да убију његовог брата Гету, а потом га осидио на „проклетство сећања“. Сачуван је породични портрет на коме се види да је Гетино лице изгребано.

Заиста је много примера брисања сећања кроз историју, само што се временом мењао и начин спровођења казне. Стаљин није морао да гребе слику, јер је развој фотографије омогућио да се то изврши на бољи, мање очигледан начин. И у томе је проблем, што се данас такве ствари раде на мање очигледан начин. Нико никога више неће јавно осудити на казну damnatio memoriae, али изгледа да сећање и даље нестаје, и даље одслужујемо казну. Једна од новина је то што се данас делује кроз језик. Занимљиво је приметити да се у Риму казна најчешће изрицала након смрти, брисало се сећање на некога, док је данас брисање за живота, брисање свести и нас као индивидуа. Да ли то живе изједначава са мртвима? Дакле, некада је појединац испаштао казну, док данас као да колективно испаштамо казну, што од нас захтева не да заборавимо некога, већ да заборавимо и избришемо сами себе. Јер казна више није упућена некој личности, већ оним вредностима које нас дефинишу. Један од скорашњих примера је и захтев за пријем Косова у УНЕСКО. Ово је једна имплицитна забрана сећања и брисање светси, али самим тим што је имплицитна утолико је агресивнија и тежа. То је насилно мењање свести људи, кидање веза са прошлошћу и традицијом. „Проклетство сећања“ изметнуло се у „проклетство културе“.

Није узалуд Иван В. Лалић певао о Византији, Миодраг Павловић о Словенима, Јован Христић о Александрији. Не ради се о коришћењу историјске грађе да би се показало њихово познавање историје. Ствар је много сложенија. За све ове песнике традиција је била изузетно важна као оно што чини основу њиховог бића. У том смислу, традиција и историја су сећање. Губитак сећања значио би дисконтинуитет и губитак основе, губитак онога из чега индивидуа црпи материјал, извлачи оно што јој је потребно за лични развој. Без тих веза, човек је осуђен да лута, не у оном смислу тражења себе, већ једноставно да иде без циља. Јер ако нема основу и не зна шта је то, не може се ни упутити у потрагу за њом. На тај начин су се наши песници и писци бранили од заборава – бранили су се знањем.

Поменуо сам већ проблем језика који се данас испоставља као велики проблем. Заборављање се не односи само на личности или догађаје, већ се иде на то да се и значење речи измени и заборави. Право значење речи је замагљено и потиснуто, па је и комуникација отежана. И не само згог тога. Комуникација данас се углавном своди на коришћење разних стикера и емотикона, што нас удаљава од живе речи. Због тога сећање и памћење значе чување оног изворног смисла и значења. Васко Попа није на то мислио када је писао есеј Песникова мутавост, али назив, морамо признати, одговара садашњем стању. Мутавост је последица извртања језика која се не односи само на песнике, већ на све људе, а популарно се назива политичка коректност. Свака реч има свој корен, свој основни смисао, а губитак тог смисла за последицу има не само изумирање речи, већ и свега онога што се за то значење везује. Драгутин Илић у драми После милијон година даје одличну слику дистопијског друштва будућности, људи који не знају за реч љубав јер не знају шта значи волети и осећати нешто према некоме – они то никада нису осетили. Та реч једноставно не постоји у њиховој свести, па самим тим ни стање и осећање које ту реч прати. Лишени су могућности да осећају, да воле и мрзе, да буду незадовољни и да пате јер немају свест о томе. Познат је и пример Орвелове 1984. у којој на једном месту Сајм говори Винстону како се ради на томе да се избрише реч „мислити“ како људи више не би могли да мисле. Избацивањем речи из језика сужава се „обим мисли“ све док људи не престану да мисле, јер неће бити речи којима би мисли могле да се изразе. Заправо, неће постојати ни сама реч „мислити“, па самим тим ни процес мишљења који је својствен човеку. У том смислу, ако заборавимо реч „сећање“, нећемо више моћи да се сећамо јер нећемо имати свест о томе шта та реч представља.

Ако обратимо пажњу, видећемо да речи „сећати се“ и „мислити“ значе радњу, неко делање – то су глаголи. Стога и одсуство ових речи директно значи одсуство акције, одсуство делања, а што директно значи пасивност субјекта. Пасивност нас искључује из света, умртвљује и чини склоним манипулацији. Јер, као што видимо из поменутих примера, казна забране сећања јесте постојала, али ми и данас знамо за њу, па чак и за случајеве који су ту казну сносили. То значи да све док се сећамо казне, нећемо заборавити ни људе који су је издржавали. Намеће се закључак да, да би damnatio memoriaeуспео, морамо заборавити и сам damnatio. Да бисмо заборавили значење неке речи, потребно је заборавити и саму реч. Да бисмо заборавили основу (традицију), морамо да заборавимо себе.

Аутор је апсолвент на Филозофском факултету у Новом Саду, одсек за српску књижевност и језик