Блог

Како се упоштенила интелигенција

Александар Ћуковић, Никшић

Првим словом овог текста забраздио сам, ни више ни мање него у оно чега се јежим и гадим истовремено – критике без одговора, критике без рјешења и исправке. Указивања на путоказе који не стоје на путу, дриблање уско стручног вокабулара од стране ,,поштене интелигенције“ испод ког се вјешто покушава скрити космос глупости и незнања, као и кафанско бављење науком и великим темама, само су неке од помоћних дисциплина критике ради критике. Такве критике која прихрањује гљивице у топлој паланачкој локви.

Критиковати, анализирати, рашчивијавати, сецирати у смислу кретања и бивствовања на овој нашој линији историје има смисла само уколико нам сав тај процес освијетли макар једну степеницу ка одговору-истини. Сва критика ,,да се коме не замјериш“ јесте посљедица менталитета да те критиком позовем да ме узјашеш, пардон, искористиш. Историја свједочи да је таквих интелектуалних поштењачина било заиста на претек, а ако занемаримо писане трагове и осврнемо се на материјалне историјске изворе – понајвише станове, фотеље и реликте секретарица (могућих муза науке), онда остајемо нијеми...

Теорија каже да је комунизам пропао (а није ни заживио) јер су његови мислиоци и филозофи дали детаљну скицу пута до њега, али не и од њега. Имамо разрађен систем пута до таквог друштва, али не и сами систем система ком тежимо и због кога све то и радимо. Шта кад прође револуција? Шта кад побиједимо? Остајемо без одговора. Међутим, тада, умјесто оних који су нас сурово оставили без одговора, одговорили су неки Џугашвили, Броз, Пол Пот, Кастро, Цетунг, Чаушеску, Живков, Ким Ил Сунг..., а да се коме не замјерим нећу помињати живе – о живима све најбоље!

И садашњи системи чине исто, али то не боли колико чињеница што се на исти принцип угледају култура, наука, умјетност, оно мало мисли – управо они који требају да мисле и питају, а понајвише преиспитају. А шта када упитамо? Остајемо без одговора, али задовољни и срећни јер смо критиковали, упитали и ОДГОВОРност натоварили неком другом. О терету ОДГОВОРности мислићемо када пребројимо жртве. Каткад ће то учинити генерали, а каткад књижевни или друштвени критичари, политички аналитичари... И сви они са неког тамо ТВ дневника који се попут поменутих генерала оките ордењем чија је храброст плаћена туђим ковчезима, или пак оних чија је слава књижевног критичара рођена у нехату наивног новинара на масној новинској страници, како то обично и бива. Генерал почиње вјеровати у своју храброст тек када га боцне игла ордена на прсима, а књижевни критичар када поред свог имена у новинама прочита ту достојанствену одредницу, таман као и политички аналитичар.

И опет критика ради критике. Да нешто кажем, мудро и тачно, а тачно и мудро мора бити, јер нас давно у школи научише да нема глупих питања. Научише нас да нема ни одговора – никаквих. А такви су на цијени! Да свежу културолога, књижевног критичара, политичког аналитичара и критичара друштва и да их гладне и промрзле проведу кроз галерију и концертну дворану, сумњам да би на Монализи, и поред све углађености и знања, успјели да примијете ишта сем задригле и сите жене, а да Бахову композицију не би ни чули од симфоније сопствених цријева.

Али, да се даље не бих замијерао и себе заробио интелектуалном мишоловком која ме без одговора не би пустила, остављам ,,поштеној интелигенцији“ да макар упола буде неодговорна као што то сада бијах ја, иако сви знамо коме је она ,,поштена“ – као курва, једино сама себи, а не како кажу власти, јер немој власт ко да дира! А ,,Неверне бебе“ пјевају ,,Курва судбина“ – Курва је Интелигенција.

Аутор је писац, политиколог и новинар из Никшића