Блог

Враголије у туш кабини

Бранко Димитријевић, Београд

Тако се догодило да тренутно имам две домовине. У једној сам се родио и одрастао, у другој провео трећину живота. У првој су ми родитељи и преживели другови и прве љубави из младости, у другој супруга и другови са пост дипломских студија. Прва је мала земља на брдовитом Балкану, са тенденцијом даљег смањивања, друга је тренутно најмоћнија светска сила, са тенденцијом опадања и пропадања. Наравно да и једној и другој мојој домовини желим све најбоље у животу и раду, а јасно је из увода да у том погледу нисам оптимиста. У првој мојој домовини говори се о изборима, у оној другој они ће се релативно ускоро редовно одржати, па ето дивне прилике да се ствари поправе и крену у исправном смеру. Ово је наравно био горки сарказам, једна од оних изјава које обично претходе отварању нове флаше вина или већ по нахођењу. Много је разлога што не верујем у изборни процес ни у једној од својих домовина, па је најбоље да се задржим на лако разумљивим анегдотама.

Само што сам био стигао у Сан Франциско и запослио се у болници која је припадала граду, кад ето избора за градоначелника. Кандидати: Френк Џордан, који је то обављао и до тада и изазивач Вили Браун. Први је био претходно шеф полиције, није био нарочит говорник али је на сва питања одговарао јасно и тако је јасно и рекао да неће бити отпуштања градских слубеника, што је мени било најважније, јер би у случају отпуштања прво отишли они са најмање стажа, међу њима највероватније и ја. Вили Браун је био професионални политичар, шармантан, сјајан говорник али је све нешто петљао кад одговара на питања, па је и о отпуштању говорио у маниру свог пријатеља Била Клинтона, као: "Хајде прво да дефинишемо шта је то отпуштање". И тако сам ја био за Френка, који није имао намеру да ми угрожава егзистенцију, а и био је "чист", док је Вили стално био окружен неким аферама. Много касније Вили се излетео да му је дан пре него што су рушене куле у Њујорку, добра пријатељица из Вашингтона (тврди се да је то била Кондолиза Рајс) јавила да не лети авионом. То је дало муниције теоретичариа завере који су тврдили да је врхушка Америке знала за планирани напад, само су се правили луди, а Вили Браун после то више није понављао, а ни новинари нису били радознали по том питању.

На почетку је изгледало да ће Френк добити и други мандат у градској кући али је одједном почело да се говори о неком туширању. Ни једне новине нису написале шта се то догодило али се у свим причаоницама на телевизији и у новинским вестима, увек кад се спомене Френк спомињао и неки догађај у његовом купатилу приликом туширања. О каквим се неподопштинама или враголијама или перверзијама радило није се могло сазнати али Френк је почео да губи подршку и Вили, који је ваљда избегавао туширање у том периоду, је постао и у два мандата остао градоначелник. Било је и неких отпуштања али срећом нису стигли до мене.

Две деценије касније сазнао сам шта се догодило испод Френковог туша. Два радио водитеља су му била у гостима и док су се шалили како он води чисту кампању, он је рекао да он пази на чистоћу и ту је дозволио да га снимају тонски док се тушира и пева једну познату песму Френка Синатре. Дакле није се десило ништа страшно али су моћници који су одлучили да им је у том тренутку Вили погоднији као градоначелник једног финансијски врло важног града, дали инструкције медијима да нешто сместе Френку. Цела операција је изведена врло вешто, јер да је Френк заиста нешто починио испод туша, кад би се то пренело у медијима не би било толико ефектно као кад су сви у недостатку информација пустили машти на вољу.

Што се председничких избора у тој мојој другој домовини тиче, (а све ми се чини да су управо такви у припреми) историја ме учи да чим неко од кандидата у ширем избору говори и понаша се као нормално људско биће, то значи да је само питање времена кад ће њега или њу уклонити уз помоћ прљавих трикова и медијске манипулације. Гери Харт је био против интервенција војном силом, наместили су му аферу са неком женском особом. Пол Сајмон, сенатор из Илиноиса је био у трци за председника али су га новинари стално прозивали да је матор (мада је Реган био старији од њега) и да изгледа као професор, а лептир машном и наочарима са рамом од корњаче, па не могу да га замисле да наређује неко бомбардовање. Тако је номинацију демократа те године добио Мајкл Дукакис.

Испоставило се да је и Дукакис био колико толико нормалан и изашао је на црту Бушу старијем, где је водио у истраживањима за 17 процената. Али одједном се почело говорити о афери са тенком. Опет нисмо могли да сазнамо из медија ко је ту коме шта радио, Дукакис тенку или обрнуто, али су се на телевизии такмичили ко ће више пута да спомене тенк уз подсмешљив осмех и намигивање. Много касније сам сазнао да се Дукакис сликао на тенку са шлемом на глави, јер је тако урадила и Меги Тачер, што је помогло њеној популарности. Очигледно то није био случај са Дукакисом који је изгубио изборе. Неколико година касније, када је умирао од тумора на мозгу, стратег републиканске странке Ли Атвотер се извинио Дукакису за сурово вођену кампању. Нико се није извинио Американцима што су им уместо једног колико толико нормалног лика, за председника довели оно што су им довели.

У једној другој прилици појавио као кандидат милионер из Тексаса Рос Перо. Нисам знао ништа о њему и кад сам видео да ће га на телевизији интервјуисати Сем Доналдсон, завалио сам се у фотељу. Знао сам Сема као одмереног и културног водитеља. Али те одмерености и културе нигде није било. Сем се бацио на Роса као доберман на пудлицу, није му дао да заврши ни пола реченице и стално је славодобитно узвикивао: значи ви немате никакав план за економију! Рос је покушао да изнесе свој план али му Сем није дао, све га оптужујући да нема план. Било је то тужно гледати и од онда се нисам занимао за изборе сем онако из далека.

У чему је проблем у обе моје домовине? Па ево, наводно су и једна и друга демократска друштва. Али ако погледамо дефиницију демократије: "политичко устројство друштва у коме од стране независних и објективних медија обавештавано становништво у извршну власт бира оне представнике који ће најбоље заступати њихове интересе", онда лепо видимо да ни у мојој малој ни у оној великој домовини демократије нема. Нема је зато што нема објективних и независних медија. И чак је, а знам да многи не желе у то да поверују, ситуација нешто боља у овој мањој мојој домовини. Али не за дуго, јер је притиска она већа моја домовина да медије приватизује, што у већини случајева значи да их прода њима.

Тако му то иде, не знам да ли је касно да кренем у потрагу за неком трећом домовином?

Аутор је писац и драматург из Београда