Блог

Ожиљак у знаку Шоте Руставелија

Јелена Марићевић, Нови Сад

Иницијатива да се Руставели, грузијски песник из 12. века преведе код нас покренута је још 1966. у Књижевним новинама, а превод на словеначки језик појавио се десетак година касније: Витез в тигрови кожи (прев. и прир. Тоне Павчек и Франчек Боханец, Младинска књига, Љубљана 1975). У издању Српске књижевне задруге, године када је срушен Берлински зид, дакле 1989. изашло је издање на српском језику у сјајном преводу Миодрага Сибиновића. Овај песник чије име носи Универзитет у Батумију особито је важна књижевна појава и то најшире узев.

За српску књижевност значајно је рећи да је Руставели могао да буде велика инспирација Милораду Павићу. Муслиманска вера Јусуфа Масудија, јунака романа Хазарски речник, а ренесансни љубавни дискурс могу се објаснити инспирацијом која засигурно долази из грузијске књижевности и поеме Витез у тигровој кожи, Шоте Руставелија. Швајцарски оријенталиста Адам Мец још 1922. године објавио је књигу Муслиманска ренесанса (Die Renaissance des Islams, Heidelberg 1922), а Руставелијево дело које је настало у 12. веку (а чији су најстарији сачувани преписи из доба барока 1712, и који је код нас преведен у стиху који је најближи бугарштицама) „за цео један и по век раније афирмише идеје које ће постати основне у европској ренесансној књижевности“.

Главни јунак Витеза је „меџнун“ (арапска реч за заљубљеног) и одговара петраркистичком типу љубавника, док је жена код Руставелија способна да води високу политику, да управља земљом и тражи срећу (Асмат), те није искључено да је и Павићева принцеза Атех попримила неке од ових одређења царице Тамаре, Тинатин, Нестане-Дареџане. Павић је Руставелија засигурно читао како због тога што га експлицитно помиње у причи „Стаљин у богословији“, тако због незанемарљивог Руставелијевог утицаја на Пушкина кога је преводио у младости, те манифестовања пријатељства међу верама и народима које Витез у тигровој кожи промовише: „Пријатељи хришћанина Руставелија, који пева у славу царице хришћанске православне државе Грузије, припадници су друге, муслиманске вере“.

С тим у вези, Павићев одговор да је Књижевност последњи и најважнији бедем одбране хуманитета и опстанка човечанства може се пронаћи у причи „Стаљин у богословији“. Фигура Стаљина функционише као метафора за чистке и масовна убијања људи, али стаљинизму је управо Књижевност начинила ожиљак и стала на пут. То се огледа у белетризованој варијанти приче о томе како се човек спасао Стаљина јер је знао да одрецитује неколико одељака из Руставелијевог Витеза у тигровој кожи: „ – Мене зову Стаљин – рече – одавно нисам Руставелија читао. Знаш ли нешто наизуст од њега? ... Тада нисам знао, али, потом сам схватио да ми је Руставели спасао живот“.

Наравно, питање је шта то чини ово дело достојном синегдохом Књижевности?! То што су и Стаљин и Руставели били Грузијци само је први слој приче, много је значајнији податак да Витез у тигровој кожи представља хуманизам пре хуманизма и ренесансе у Европи, специфичну синтезу „европске филозофске мисли и древне источњачке поезије“ са примесама античке филозофије која је актуелизована у езотеричном хришћанству, и то са сензуализмом световне персијске поезије и грузијског фолклора. Руставели је тако постао симбол културолошке синтезе (муслиманска ренесанса и припадност европској византијској цивилизацији) која се уметнички реализовала у поезији Витеза који је кадар да у обрачуну са дехуманитетом, у овом случају – стаљинизму нанесе ожиљак!

Коначно, у спасеном познаваоцу Руставелија можемо евентуално препознати Шалву Исаковича Нуцубидзеа (1888—1969), знаменитог грузијског филозофа који је упознао Стаљина још у младости, а почео је у затвору да преводи Руставелијеог Витеза у тигровој кожи. Стражари су му сваки дан узимали превод који му је враћан обележен оловком. Кобулов је прво злостављао Нуцубидзеа али је одједном променио своје опхођење и почео да се понаша пријатељски. Затворенику је пренео разговор између Стаљина и Берије у коме је Стаљин кроз алегорију најавио Нуцубидзеово ослобађање. Према ономе како је Кобулов пренео њихов разговор Стаљин је упитао Берију да ли зна каква је птица дрозд: „Јеси ли чуо некад дрозда да пева у кавезу? Исто је са песницима. Песник не може да пева у ћелији. Ако желимо савршени превод Руставелија, ослободите дрозда“ (Сајмон Сибаг Монтефјоре, Стаљин. Двор црвеног цара, прев. Ненад Дропулић, Лагуна, Београд 2007).

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду