Блог

Препарирани писци у ери трофеја

Александар Ћуковић, Никшић

Иако датира из периода древног Египта, препарирање је данас један од ријетких заната. Довољно је застати на тренутак и упитати себе колико особа од овог посла познајете, па да слика буде нешто бистрија. Међутим, док препарирање дивљачи или рибе стагнира, ово древно умијеће преселило се тамо гдје га нико никада не би очекивао – на поље (не)културе, конкретно књижевности, у којој се овај еснаф поступно развио, онако како се и прича развија. Тако мора, јер ,,у почетку бјеше ријеч...“

А одмах након ,,ријечи“ – тачка. Ера трофеја (читај глобализације) тражи своје препараторе, а купопродајни вијек признаје само оно што можеш да покажеш – кожу, крзно и по некад главу, наравно, празну. Да не трули! По истом принципу самозване литерарне величине почеле су да пецају и гоне корице, омоте, рекламе, празне реченице, стихове, приче... Бити препарирани писац значи бити трофеј, пискарати, глумити, показивати се, истицати, усликати, бити у право вријеме на правом мјесту. Имати дебелу кожу (нарочито на образу), углађену длаку која крије постојану твар. Не, то није душа, већ слама. Не, није ни она ,,сламка међу вихорове“. То се давно одувало!

Разастрто медвјеђе крзно, глава јелена, капитални примјерак сома, вук са разјапљеним чељустима лако се дају уочити, али препарирани писац, иако трофеј, у нечем је несавршенији од своје браће по бивствовању. Тачније, они вам се сами морају јавити: на прес конференцији или митингу владајуће партије, књижевној вечери угледне старлете, а неријетко и ингениозном идејом еротског у самом чину парења лабудова. Један је недавно због неког риалити шоуа избацио ТВ пријемник кроз прозор. А могао је, као слободан човјек, само промијенити канал... Зашто би, треба се сјутра јавити фановима по порталима, као атракција, и бацити опасне старлете, које баш Препарирани једино и уздиже, у запећак! Еј, пази доприноса умјетности! И не само умјетности!

И биологија има на чему да захвали препарираним писцима који су махом омнивори! Не на отпорности желуца на свакојаку литературу коју конзумирају или пак ,,стварају“, него и на материји помоћу које се одржавају у животу након препарирања. То су чланске карте, хвалоспјеви, анални излети, системски вашари на којима такозвана удружења и клубови обезбијеђују и награде за своје најоданије трофејчиће... Живи, а препарирани! Има ли живота након препарирања? Риба, медвјед, вук – не дишу. Писац? Мрда! Ма то је само добра реклама?

О томе у сваком случају неће одлучивати читаоци, него купци. Препарираном писцу читаоци не требају. Овдје укратко, по стоти пут, треба елаборирати разлику између читаоца и купца. Да би је упростили свешћемо је на разликовање по боји! Читалац разликује црно и бијело, а надарен је да разумије све оне размаке, хоризонтално и вертикално згуснуте на платну умјетности. Да не буде забуне у овој категорији је и Стендалово Црвено и црно иако није бијело, тако да ово мало појашњење игре ријечи није ту због читалаца, већ због оне знатно бројније категорије – купаца. Купац је тај који распознаје све нијансе сиве, а ево, свједоци смо да их је педесет. Дакле, Препарирани су на цијени! Једино сламу нико ништа не пита! Правда за сламу!

Аутор је писац, политиколог и новинар из Никшића