Блог

Реконкиста Европе

Стефан Пајовић, Нови Сад

Чувено саплитање избеглице са дететом у наручју јесте било својеврсни преседан, али не онакав каквим су га пренели светски и домаћи медији. Гледаоци нису требали да толико буду шокирани реакцијом мађарске новинарке, колико потоњом реакцијом Сиријца. Наиме, чини се да је најоштрији део његове одбране била псовка. Суочен са физичким насиљем, он одговара речима. Шта је навело муслимана да се понесе као хришћанин и са чиме се то данас Европа тачно суочава?

Одговор на ово питање се може добити на Балкану, али не данашњем, већ оном од пре више од шест векова када је српска војска зауставила Османлије на Газиместану. Они јесу касније стигли до Беча, али их је кнез Лазар довољно успорио, па је њихов атак на срце Европе био слабашан и није успео. Уколико се вратимо још шест векова уназад стижемо до Поатјеа где је Карло Мартел успео да заустави ширење Омејадског калифата и пружи замајац потоњој Реконкисти. Косово Поље и Поатје су дакле кључна места где се Европа супротставила продору ислама. На тим местима га није победила, нити му нанела пораз, већ је јасно ставила до знања да његово даље ширење европским континентом неће бити толерисано. Тада су ударени темељи хришћанске Европе. Таква Европа је отишла у историју пре разбуктавања мигрантске кризе, баш као што се есенција Римског царства изгубила давно пре него што су варварске хорде стигле до његових граница. Неслога међу европским званичницима по питању избегличке кризе и насумично упумпавање новца у маниру некадашњих индулгенција, само је логичан одгoвор на унапређени метод масовне миграције који је дошао да покопа слабашну европску политику уперену против сопствене крилатице: in varietate concordia.

У доба хипер политичке коректности, једне од нуспојава демократије, постало је шкакљиво написати које су вероисповести новопридошлице на наш континент. Таква привилегија је резервисана за кулоаре и саопштења крајње деснице, дакле латентне и екстремне сегменте друштва који никако не могу бити главни носиоци политике. Оваквим прећуткивањем, Европа лишава себе најмоћнијег оружја којим се може носити са насталом кризом и преокренути је у своју корист. О концу свега, хришћанство нас учи да не постоји онтолошка категорија „проблема“, већ само изобличених погледа на разноразне ситуације које нас могу задесити. Избегавајући да прозборе истину, Европљани затварају очи пред стањем на терену: милиони избеглица муслиманске вероисповести, махом из ратом захваћених делова света, хрупи преко Средоземног мора у Европску унију где верују да ће пронаћи мир и бољитак.

Они су попут Сиријца са почетка текста (за кога додуше постоје тврдње је био радикални исламиста) ненаоружани у хришћанском значењу те речи. Ако наставе да жмуре пред овом сликом, Европљани неће успети да у голоруким избеглицама које се тискају уз оклопљене припаднике Rendőrség-а препознају мисионаре који су само са крстом и Светим писмом ступали у неверничка индијанска села широм обе Америке. Њихов утицај је био пресудан да амерички домороци изгубе битку са мачем и огњем протестантске и католичке Европе која је похрлила у њихове нетакнуте пределе. Оно што Американци данас гордо називају psychological warfare је уједно окосница читавог западног света, јер готово све што су створили дугују крсту и барјаку који је претходио хелебардама и палошини. Када видите полицију како дотура флаше са водом избеглицама кроз жичану ограду, схватате да је поредак хришћанске Европе несумњиво нарушен, ако не и изврнут наглавачке.

Када говоримо о преокренутом вредносном систему, не можемо а да не помислимо на државу Србију, која се поприлично добро држи од самог почетка кризе, а има готово највећи прилив миграната. Срби су почетком последње деценије 20. века наново открили да су као народ формирани на завету кнеза Лазара који је заподенуо битку са Османлијама иако то није морао. Није морао ни Мартел, могли су да се не одазову позиву поробљених владара, плате данак или постану вазали, попут савременог човека који окреће главу од негативних појава и сматра да ће све недаће проћи те је несврсисходно супротстављати им се. Иако се Србима оваква митоманија, коју је Запад претенциозно остракизовао као непожељну појаву,[1] више пута историјски обила о главу, они нису заборавили чему дугују своје колективно устројство. Делање када за то не постоји покриће, често називано инатом, сада их наново смешта у прве редове борбе за европске вредности.

Пре шест стотина година се збио „судар“ две војске, а данас је то сусрет две самилости, два напаћена народа у клинчу. Српски народ једини у Европи може да одговори избеглицама њиховим „оружјем“, јер није ни Немац ни Енглез пре двадесет година на Сремској Рачи дочекивао протерану сабраћу. На непрегледну колону голоруких људи они одговарају квотама, зидовима и сузавцем не зато што боље не знају, него зато што су заборавили боље, а на том бољем су њихове државе устројене. Заборавили су повеље слобода, Бастиље, националне државе и тиме се придружили увелико дементном америчком народу који је опасно скренуо са пута коју су му наменили Очеви оснивачи. Вазда цупкајући за напретком и „незадрживо срљајући“ у исти, Срби су донекле успели да очувају дух изворне Европе за коју се данас њени политичари плаше да је неповратно изгубљена. Ни Европска Унија, ни Србија не смеју схватити избеглице као претњу, већ као историјску прилику да потврде и оснаже сва она начела на којима су устоличени. Иронично или не, али по овом питању, Европљани су сада ти који каскају за Србима. 

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду.

[1] О томе да митови нису, нарочито они у Срба, негативна појава, читалац може прочитати више у књизи Срђана Шљукића, Мит као судбина.