Блог

Срби, стварност и слобода

Стефан Пајовић, Нови Сад

...Место светле историје и гробова

Васкрсли смо све пигмеје и репове.

Владислав Петковић – DIS, Наши дани

Једна стара радост! Зора новог дана!

То сједињен народ гледа сунце смело.

                                                                Владислав Петковић – DIS, Нови дани

Мало ко је запазио промену врсте речи именице „ријалити“ када је она ушла у српски језик. На изворном енглеском она је придев (reality show), док би се на српском могла сврстати раме уз раме са именицом „стварност“. Ако изузмемо шарлатански преведену „реалност“, поставља се питање какав се то такмац „стварности“ појавио у нас почетком овог века?

Читав концепт ријалити програма као да је изашао из влажних снова хипермодерниста: стварна публика посматра нестварну слику стварних дешавања у нестварној стварности. Када се ту дода примеса социологије добија се коктел коме мало ко може одолети, било да га се гнуша или га глатко испија. Попут опробаног рецепта латино-америчких телевизијских сапуница, гледалац је већ након пар минута принуђен да формира став према садржају који гледа, који је обично све само не умерен, што и јесте намера с којој се таква врста програма креира. Посреди је парадна демонстрација примитивизма која у стилу психолошког рата приморава гледаоца да положи оружје и пре почетка битке.

Ударци у ударном термину не остављају никога равнодушним, па се покрећу интернет петиције за забрану, САНУ пише саопштења, а не изостаје ни уплив у фолклор српског народа преко популарне културе. Дакле, говоримо о правој пошасти, односно вирусу који задире у све сфере друштва, баш као што је новоосвешћени национализам прострујао српским гласачким телом деведесетих година прошлог века. Нисмо били тада имуни на „Нико не сме да вас бије“, али данас такви политичари и такве странке не би имале превише успеха. Временом је болесник развио имунитет на запаљиву реторику, те сад воли да се кљука умеренијим ставовима.

Ако смо се отргли канџама братоубилачког рата, ваљда смо кадри да одбијемо атак голих груди са малих екрана? Врло вероватно, јер ако Американци могу да игноришу сопствено чедо социолошке патологије онда можемо и ми код којих је стигло у добраном закашњењу. Они величају Ким Кардашијан и братију тако што им дају што је више могуће простора у медијима, док су истовремено дистанцирани од таквих појава јер у сржи њихове логике стоји једна реч коју су Срби спознавали много пута током историје (али очигледно не и спознали у потпуности): слобода. Просечно америчко домаћинство има 189 кабловских ТВ канала и може бирати које ће да гледа. Плуратитет, који је и тековина Европске уније (додуше под тешким испитом услед мигрантске кризе), представља сабрата слободе која у свом мирнодопском значењу обхвата толеранцију на постојање различитости, односно демократију.

Ако од нашег степена демократичности зависи колико ће на нас утицати ријалити програми, онда постаје јасно због чега је овај телевизијски формат рак-рана нашег друштва. Младе смо демократе, а још млађи гледаоци: потребно је време да сазремо и схватимо да је поштовање судбина других људи основна хришћанска тековина. Нека они пландују на псеудо-сеоским газдинствима, дречавим кулисама испуњеним ђинђувама и тропско-рајским тапетама, ако им је већ толики гушт. Наша стварност је много примамљивија и изазовнија јер преживљавање у Србији представља ријалити пер се, зашто пропустити тако изврстан облик надметања?

Колико год парадоксално звучало, бег од ријалити програма је могућ само уколико се изађе њима у сусрет, попут голмана који скраћује угао пред играчем навале. Нека постоје, нека имају публику, то је њихово право, и емитера и слоја грађани који ужива у догодовштинама таложне друштвене категорије. Нека заједно потону на дно друштвене лествице и ту се укотве да нас вазда подсећају какви можемо бити, баш као што нас гробнице српских војника сећају какви још можемо бити. Ако нас баш толико интересује, то је истинска демократија као тековина оне слободе за коју смо се борили у прошлости. Могућност да се учесници ријалити програма, са биографијама какве јесу, представе широј јавности је победа сама по себи, тако да нема потребе правити од готовог вересију. Оставимо их у camera obscura–ма које толико воле, а ми се посветимо истинском напретку, јер како су најавили из демијуршке продукцијске куће: нова епизода стварности почиње сваког дана у термину ране зоре. Наша деца је гледају.

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду.