Блог

Два чела биљурног виолончела: Two Cellos Феномен

Јелена Марићевић, Нови Сад

Необичан двојац на виолончелима Two cellos, Лука Шулић (1987) и Стјепан Хаусер (1986), прославили су се свирајући на класичном инструменту поп, рок и хеви метал инструментале песама: Мајкла Џексона,  U2-a, Guns N' Roses-a и Nine Inch Nailsa, Стинга, Coldplaya, Нирване, AC/DC-а... Оно што је питање јесте шта је корен њиховог успеха и манира интерпретације?  Two cellos-уметност битно је утемељена у барокност и та претпоставка значајно осветљава музичку раскош овог феномена. Не само да је музички барок дао богате резултате у области чисте инструменталне музике, а Шулић и Хаусер управо изводе композиције искључиво инструментално, већ је музички инструмент за који су се определили, настао из споја виолине и виоле да гамба. Виолине (посебно крилате виолине) карактеристичан су књижевни мотив западноевропског барока, а виола да гамба типично је барокни инструмент.

У виртуозном извођењу познатих и препознатљивих песама запажају се два момента: први се тиче тога што се дата нумера огледа у ингениозној интерпретацији, она је само наизглед њена копија, али се разлика копије назире у онеобиченом извођењу на класичном традиционалном инструменту, као и у енергичним, барокно динамичним покретима тела извођача, који се синергично стапају са својим инструментом.[1] Отуда виолончело функционише као биљурно огледало, коме је прирођено да понавља, али производећи разлике, изобличавајући или умногостручавајући ствари.[2]

Акиле Бонито Олива је пишући књигу Идеологија издајника: уметност, манир, маниризам, указао на значај биљурних венецијанских огледала која су означила „епоху маниризма у уметности“.[3] У овом запажању може се и сагледати спот Two cellos-a и биљурно понављање песме „Thunderstruck“ АС/ DC-а: Одевени у барокне костиме Шулић и Хаусер изводе пред аудиторијумом људи који су такође одевени у одећу људи 16. или 17. века, хеви метал композицију. Запажа се да нису добили аплауз јер их публика није разумела. То само наизглед делује зачуђујуће, будући да је укус барокног човека управо подразумевао шокантност, необичност, неправилност, изненађење. Међутим, гледалац и слушалац спота можда треба да има у виду да Шулића и Хаусера треба посматрати као људе 21. века који само волшебно имитирају барок у комбинацији са хеви металом, а публику само као људе барокне епохе. У овом огледању модерних извођача и неме публике, исцртава се линија сличности и разлике историјског барока и необарокног духа друге половине 20. века[4] (али и 21. века) који се осећа у савременој књижевности, филозофији[5], али и музици[6].

Свакако образовани и талентовани млади музичари који су се школовали у Загребу, Бечу, али и лондонској Краљевској музичкој академији (Royal Academy of Music), те Краљевском универзитету у Манчестеру (Royal Northern College of Music) то су могли имати у виду. Њихово музицирање отворено се доживљава као својеврсна побуна бароком. У једној од емисија двојац је помињао да им у Великој Британији није било најсјајније. Оно што је и типично за енглеску књижевну, ликовну или музичку критику јесте да избегава употребу термина барок, сматајући га сувише интернационалним (барокни Шекспир, примера ради, постао би мање симбол националне књижевности а више европски писац, што енглеска критика није спремна да прихвати)[7].

Two cellos пак нуди пример како барокном естетиком критиковати и бунити се против стега, норми, поретка. Отуда биљурно обрађују баш песме Мајкла Џексона (црнца преображеног у белца) – „Smooth Criminal“ и „They don’t care about us“. Прва песма уоквирена готском[8] атмосфером, понавља се се у споту Тwo cellos-a кроз црна кожна одела извођача, мрачну кафану и свађу, разбијену чашу црног вина, а црвене столице у оперској дворани линију аналогије успостављају са црвеним флекама крви на тепиху из текста песме Мајкла Џексона. Крвави погледи виолончелиста, оштри и пркосни покрети гудалима стварају привид чарке и двобоја око Ане из Џексонове песме. Розарио Вилари је барокно доба описао као доба када су људи постали вукови, међусобно се прождирали, доба нереда и разарања, великих сукоба, честих двобоја.[9] Привид двобоја у споту осликан је кафанском тучом двојице мушкараца око девојке (Ане?).

Двобој због жене, у извођењу „They don’t care about us“ замењен је ратничким двобојем, који је обесмишљен бомбама из ратних авиона. Шулић и Хаусер у костимима официра какве су могли носити управо војници барокне епохе, исукали су своја виолончела као оружја из којих је у једном тренутку и буквално и фигуративно „полетело перје“. Међутим, и у овом биљурном понављању присутни су сличност и разлика између негдашњег и садашњег које је садржано у барокном мотиву часовника на ратном попришту. И барокно и ово време, време је разарања и великих сукоба, али је данас двобој обесмишљен јер се непријатељ не мора нужно борити лицем у лице, прса о прса, већ перфидније, може убити а да му лика не видите или да непријатеља уопште нисте свесни. Тако су и челисти најпосле завршили разнети авионским бомбама, поставши део шаховске игре старог сенилног човека који игра игру са удвојеним сопством.

Стјепан Хаусер је приликом гостовања у Београду (имали су концерт јуна 2015. године), шаљиво изјавио да су обојица животиње у души, а морали су да свирају класичну музику. Кроз интерпретације на својим виолончелима као да су се, дакле, ослобађали животињског у себи и реципијентима омогућили да слично доживе кроз њихова музицирања. Посредно, кроз два чела биљурног виолончела, публика има прилику да постане свесна оног што је унутар њеног бића, јер је Two cellos уперио у њено ухо огледало музике. Чути своју звер први је корак критичког мишљења и побуне.

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду

[1]  На средњовековним и барокним гравурама могу се запазити људи-виолончела. Стјепан Хаусер је поводом свог виолончела изјавио да га осећа као женско биће са којим се готово сексуално стапа током музицирања.

[2]  О биљурном огледалу који изобличава текст понављајући га, писао је Јовица Аћин у књизи Паукова политика, Просвета, Београд 1978.

[3] Акиле Бонито Олива, Идеологија издајника: уметност, манир, маниризам, прев. Мирјана Јовановић, Братство-Јединство, Нови Сад 1989.

[4] Видети књигу: Ги Скарпета, Повратак барока, прев. Павле Секеруш, Светови, Нови Сад 2003.

[5] Дивна Вуксановић, Барокни дух у савременој филозофији: Бењамин – Адорно – Блох, Институт за филозофију, Београд 2001.

[6] О критици барока у музици („Приврженик барокне музике... не разликује много појединачне ауторе и дела. Они су... по неприсутности личног стила фатално међусобно слични“, а ту је и „аха-доживљај“ као дечје блаженство услед препознавања увек истог. У музици је смисао речи барок дато у значењу „закривљено округлог“, чему имагинативно и одговара метафора биљурног огледала) може се погледати чланак: Теодор Адорно, „Злоупотребљени барок“, Руковет, год. XXXVI бр. 11, 1990.

[7] Горан Станивуковић, „Барок: појам, историја, и енглеска књижевна критика“, Зборник Филозофског факултета: У спомен на Боривоја Маринковића, ур. Никола Грдинић, Светлана Томин и Невена Варница, Филозофски факултет, Нови Сад 2014

[8] О линији барокно – готско – романтично, писао је Марио Прац у књизи Агонија романтизма, прев.Цвијета Јакшић, Нолит, Београд 1974.

[9] Розарио Вилари, „Барокни човек“, прев. Мирела Радосављевић, Књижевна реч, 461-462, 25. мај – 10. јун 1995.