Блог

Опростите мени несретнику (део први)

Бранко Димитријевић, Београд

Прво две истините анегдоте из живота. Прва је из Немачке, у то време још увек западне. Био сам у посети код Хартмута у Ерлангену, градићу универзитетском , близу Нирнберга. Јео и пио и спавао џабе, па кад ми је рекао да се један његов друг сели и да му треба помоћ, нисам нашао начина да одбијем. На немачком су они два сата дискутовали и планирали како то да се изведе, а ја сам пио пиво. Сутрадан је стигао тај који је обећао комби, па су све по плану направљеном претходног дана, ствари у тај комби унесене, док сам ја пио пиво, па је све превезено и онда унето, по плану, и сви су се руковали и растали, а ја сам отишао по још пива. А онда сам им рекао да у тадашњој Југославији једна селидба чак и тако малих димензија не би прошла без неколико катастрофа.

Под један, тај који је обећао комби се не би појавио, мада би после имао добар изговор, па би се онда свађали којим редом иду ствари, па би се неко наљутио и отишао, па би се нешто сигурно разбило, па газда стана у који се усељава вероватно не би дошао на време са кључем, него би ствари остале напољу и онда би сигурно пала и киша, после цитата из филма Мела Брукса: ћути, могло би да буде и горе..... После ми је Хартмут рекао да је Рихардова мама (то је тај што се селио) имала план  бе, да је резервисала комби у агенцији, за случај да се овај ипак не појави, те да је од газде узела кључ дан раније, а мислим, мада нисам сигуран, да је била предузела нешто и у погледу кише.

Друга анегдота је из Америке. Испало је тако да сам био кум на једном венчању у Орегону, држави познатој по томе што су ту у време хипи покрета биле основане многобројне комуне. Е, па у једној од тих комуна је рођен и младожења, па га родитељи, који су, јелте, били против конвенција, нису ни пријавили, те није био уписан у матичну књигу рођених. И кад год је њему требао "извод" из матичне књиге, односно кад је требало остварити нека права, он није могао да докаже да је уопште рођен. Мислио би човек, то јест ја сам тако и мислио, да он никаква права неће моћи остварити и да ће и њега, а и мене као кума, само шетати од једне до друге службе, од шалтера до шалтера и да ћемо на крају отићи на пиво необављеног посла.

Кад, међутим, неко је у тој бирократији америчкој замишљао разне сценарије, па и такав. Шта ако се појави неко ко је пао с Марса, неко ко је клониран, неко кога је луди научник склопио у лабораторији испод родитељске куће...... Углавном, тај неко је онда смислио формулар који се у таквим случајевима употребљава. И тако дођемо Крис и ја пред шалтер и он каже треба ми дозвола за венчање, они кажу дајте нам извод из матичне књиге рођених, а он каже немам, нису ме уписали, онда службеник из последње фијоке извади тај формулар где Крис упише како и зашто није уписан. И све се обави како треба, а јесмо после отишли и на пиво.

Сетио сам се ових анегдота кад сам се у Београду селио и кад су ми се уграђивали "висећи елементи" у кухињи, што је све прошло без људских жртава, али са материјалном штетом и доста непотребног нервирања. Сетио сам се Криса кад сам у својој земљи, где сам у све књиге уписан, шетао од шалтера до шалтера да остварим нека најосновнија права, а где су се на мене драли, нарочито ако они нешто погреше, слали ме по непотребне потврде, па ме онда питали ко ми је то тражио и тако те ствари. А нарочито су ми на уму те земље и нације које имају способност АНТИЦИПАЦИЈЕ ових дана. Живим у Београду, а посла имам у Новом Саду. Од једног до другог места сам обично ишао аутобусом. Али већ неколико месеци аутобуси према Суботици и Кањижи препуни су емиграната. Прво су то били Албанци са Косова, а сада Сиријци, Еритрејци и Авганистанци. Проблем превоза сам решио тако што сам се преоријентисао на бачке правце, јер имигранти, из разлога који су њима познати, преферирају Банат. Но други проблем се ту појавио и стварно молим да ми се опрости (види наслов) што о томе уопште говорим.

Жива бића ради добијања енергије за егзистенцију врше размену материја. То је тако и то се учи још у нижим разредима основне школе. Али та чињеница изгледа да нашим надлежнима није позната. Они ваљда сматрају да се хиљаде избеглица које у Београду даноноћно кампују и пикникују у два паркића поред аутобуске станице баве фотосинтезом и праве хлорофил. Истина је, међутим, мало прозаичнија. Мала нужда више није један, а велика два динара. У три санитарна објекта на аутобусој станици употреба, без обзира на намере, је 50 динара. Не знам колико кошта употреба на железничкој станици, која је доста удаљена од места становања ових избеглица и не знам да ли је отворена ноћу. Ова три објекта на аутобуској станици ноћу не раде. Али зато су ту жбунови, зато је ту паркинг на спрат, зато су ту објекти брзе хране који штите од погледа, зато су ту улази и капије пролази, ограда економског факултета..... А зато је ту и непријатан мирис који се осети  на прилазима овом крају града, а све то двестотинак метара од намераваног репрезентативног објекта "на води", који треба престоницу да нам уведе у светлу будућност, двадесет и први и све остале векове.

Да се неко бавио антиципацијом, оставио би један од ова три вецеа на употребу избеглицама - бесплатно. Штета би била мања од све горег стања (избегавам све игре речи, није то мој ниво - уствари јесте али ипак сам се некако уздржао у овој прилици) у целом овом крају Београда, а да не говоримо о све већој опасности од заразе. Наравно, знајући наше надлежне, претпостављам да они мисле да ће све ово проћи, а да они не морају да предузму ама баш ништа. И зато у новинама славодобитно пише како од најезде избеглица нема баш неке штете, а користи имају један брица тамо код станице и један бурегџија ту негде одмах покрај брице, а пљескавичар на ободу парка се хвали да му је скочио промет и додаје да несретне избеглице од муке једу и свињетину кад нема ништа друго.

Питао бих овде а шта ми овдашњи од муке да једемо, али се опет некако уздржавам. А како се стотине хиљада избеглица припремају да крену пут Европе, а многи ће ипак изабрати да прођу овуда, мада наши надлежни, чврсто затворених очију, замишљају да се то неће догодити, нудим спасоносно решење. Рихардова мама је још увек жива, предлажем се бакица позове и објасни нашим надлежнима шта им је чинити. 

Аутор је писац и драматург из Београда