Блог

Ово није чланак о ванили. Ово је чланак о људима. О свима нама по мало и о ономе у шта смо се претворили

Ванила људи

Никола Чобић

Врело је ово лето. На сваки начин. Једно од најомиљенијих освежења током ових узаврелих дана је свакако - сладолед. А да ли знате који је најпродаванији и најраспрострањенији укус сладоледа? Лако је: ванила. Онај базични, неутрални, благи укус, који управо због те своје неутралности одлично може да иде у комбинацији са скоро свим укусима. Било да су воћни, чоколадни, киселкасти, слатко-горки, ванила је увек сигурна комбинација. Ванила је једноставна, сигурна, ненаметљива, блага, не долази у конфликт са било којим другим укусом, и није ни чудо што је међу сладолеџијама тако популарна и распорстрањена.

А да ли сте свесни да је међу нама све више „ванила људи“. Не, не мислим на екстремне обожаваоце ваниле. Мислим на људе које је друштво, окружење, медији, политичари (страни и домаћи) и свеукупан ток догађаја последњих деценија довео до тога да их осим своје најуже околине ништа не интересује. То су људи којима је сад свеједно. Иако се често жале на свој живот, они заправо немају неки одређен став. У вези већине актуелних питања су прилично неутрални, колико год да гунђају. Или ако га имају, свој став веома лако промене, такорећи  свакодневно.

Да појасним на неколико примера. „Ванила људи“ немају изражен национални идентитет. Били су некад Југословени, па нешто кратко Срби, али су се разочарали у патриотизам, па тако сада не знају више тачно шта су, али „једва чекају да Србија већ једном постане Европа“. Вера им је максимално ослабљена. Родитељи су им углавном били нерелигиозни, а они сами су вероватно бар једно време били верници (макар су се тако изјашњавали), али су се разочарали јер су их медији убедили да су „сви попови лопови који возе Ауди“.  Не верују ни рођеној мајци, али „ако тако пише у новинама, мора да је истина“. Свеједно им је да ли је ћирилица или латиница, односно „лакше им је да пишу латиницом“ (навикли су), мада тврде да се „увек потписују ћирилицом“ и мисле да смо „богатији ако имамо два писма“. Убеђени су да је Србија најгора земља на свету („Ово што се дешава, то има само у Србији“), али им буде драго кад Ђоковић победи. Страшно им је што се десила „Олуја“, али „шта се ту може, сами смо криви“. Уствари, Србија, Хрватска, Црна Гора, Босна... свеједно им је јер „сви смо ми исти, Балканци, и ко нас бре завади“. О Косову немају став. Имали су га некад али „Косово је већ одавно отишло“, па зашто да доводе себе у опасност да угану неку мождану вијугу бринући се због Косова. Република Српска их се не тиче јер „то је друга држава“. Геј парада их је у почетку нервирала, али сада углавном изјаве „ма нека их пусте нек прошетају, шта ме брига уосталом“. Не смета им што се страни политичари толико мешају у унутрашње послове Србије, јер „ови наши су неспособни и корумпирани, а нама треба чврста рука“. Деведесетих су већином говорили „Ни ја не волим Милошевића, али гласам за њега јер нема нико бољи“, а данас се то претворило у „Није ЕУ цвећка, али шта ћемо кад немамо алтернативу“.

Све у свему, „ванила људи“ воле да критикују, гунђају, расправљају, кукају, али су потпуно безопасни по систем. Немају никакву снагу нити утицај. Они уствари не праве никакве праве проблеме.  „Ванила људи“ су најлакши за манипулацију. Њима се најлакше влада. Најлакше бивају убеђени у нешто, најбрже заборављају, најлакше промене став, најлакше прогутају оно што им се сервира. Другим речима, да се опет послужимо кулинарским метафорама - од ванила људи се може створити сваки укус који „кувар“ зажели. А „кувари“ на овим просторима умеју баш добро да закувају. То гледамо већ деценијама. Они ће од „ванила људи“ направити верне следбенике, неутралне и безопасне поданике, који ће размишљати  управо онако како систем од њих тражи. Куповаће производе који им се сервирају, читаће популарне бестселере, гледаће холивудске филмове и серије, пратиће сваки ријалити шоу (на који ће кукати), расправљаће о стварима које су актуелне максимум два дана... И оно што је најважније – заиста неће правити никакве озбиљне проблеме.

Неки ће можда рећи да су „ванила људи“ уствари оне чувене „скуване жабе“. За последњих 15 година (па и више), домаћи и страни политичари, „независни“ медији (у власништву странаца), политички коментатори, колумнисти, квази-сатиричари, лажни бунтовници, браниоци „европских вредности“, специјални изасланици, амбасадори, су постепено креирали такве друштвене околности у Србији, да је стварање огромног броја „ванила људи“ била неминовност. Јавност је бомбардована бесмисленим вестима, лажним проблемима и дилемама, сензационалистичким новинарством, шунд културом (које се највише гаде управо они који су тренд либерално-капиталистичке таблоидизације друштва и довели на ове просторе), у тој мери да су људи већим делом огуглали. Друштвени дух им је убијен. Преко главе им је свега и једноставно су се морално предали. Постали су безопасни и безукусни.

„Ванила људи“ је све више. И свако од нас је већ помало постао такав. И управо је омасовљење „ванила људи“ и њихов начин размишљања и (не)деловања један од крајњих циљева система који је успостављен у Србији после пада Милошевића. Иде се ка томе да убедимо сами себе да ми ништа крупно не можемо да променимо, да су "губитак" Косова или „Олуја“ дело неких већ покојних, да су свакодневне уцене, притисци, слабљење друштва, друштвеног духа, сиромаштво, уништавање идентитета и слоге потпуно мимо нас, и да ми уствари и не треба да се тиме бавимо, већ да гледамо своја посла, бринући о "ситним" проблемима, храстовима, ЛОТО-у, старлетама, ситним корупцијама, локалним аферама, псима луталицама, мигрантима, незавршеним улицама... (не умањујем важност свих ових тема, него причам о приоритетима).

Циљ је да приоритете потпуно побркамо, да се бавимо само сопственим животима, непосредним окружењем, а судбину земље и народа, општу немаштину и сиромаштво, морал и дух друштва, свест и идентитет - па за то има ко је моћнији и паметнији да одлучује. И управо тако се полако претварамо у скувану жабу, сиву масу, ванила људе, имуне на крупна питања, који погнуте главе "прихватају реалност", и којима је веома лако владати и манипулисати. Управо смо то и постали. Да су наши стари овако размишљали 1804. и 1914, сад би... ма не смем ни да помислим. Тада је победила храброст, љубав, идеја, вера, самопоуздање, слога, жеља за слободом и будућношћу коју сами креирамо... А сада побеђује страх. И побеђује себичност. И побеђује апатија. Можемо са тиме и да се помиримо и наставимо да гледамо своја посла. И то је једна од опција. Само, онда да се не питамо зашто смо као народ ту где јесмо.

Рече једном Бора Ђорђевић: "Имам свој мали свет и око њега кинески зид". И управо то је и главна одлика „ванила људи“. И свих нас по мало.

Аутор је песник, музичар и економиста