Блог

„Олуја“: клин у темељима државности

Стефан Пајовић, Нови Сад

„Држављанин Републике Хрватске не може бити прогнан из Републике Хрватске нити му се може одузети држављанство...“. „Сватко у Републици Хрватској има права и слободе, неовисно о његовој раси, боји коже, сполу, језику, вјери, политичком или другом увјерењу, националном или социјалном подријетлу, имовини, рођењу, наобразби, друштвеном положају или другим особинама“.

Чланци 9 и 14 Устава Републике Хрватске

Историчари и културолози су одавно доказали да је нешто се може назвати „америчком нацијом“ формирано пре почетка рата за независност 1776. године, након кога су настале Сједињене Америчке Државе. Политике, статути, националне идеје и устави се у начелу увек образују пре него се озваниче јер постоји претходна воља учесника да тако буде. Националне државе се формирају тако што припадници већинског народа одлуче да прогласе државу и успоставе суверену власт у оквиру међународно признатих граница.

Августа 1995. године се на тада ратом захваћеном Балкану догодио преседан по питању државности. Наиме, војно-полицијска операција „Олуја“ је оспорила све оне принципе који су јој претходили и које је требало да заштити. Морамо напоменути да су грађански ратови, та најпрљавија врста обрачуна коју је човек могао смислити, увек препуни контрадикторности и где црно-беле ситуације не постоје. Зато данас и јесмо сведоци парадоксалних Дана побједе и Дана жалости који живо сведоче о расцепу који се пре двадесет лета догодио на источним границама тадашње и садашње Хрватске.

Желећи да војно и политички сачувају своју аутономију, Крајишки Срби су били организовани у Републику Српску Крајину. Тадашње хрватске власти, а сетимо се да је Република Хрватска настала 1991. године, су сматрале да је тај чин раван сецесији и предузеле су војне мере како би угушиле отпор. Као што смо већ напоменули, ово је болно упрошћавање збивања која своје корене имају још у дешавањима током Другог светског рата (логор Јасеновац). Уколико нека демократска држава одлучи да преузме део територије који она сматра да је окупиран, онда је њен циљ да уништи све војне формације које нарушавају њен територијални интегритет и суверенитет. Претпоставља се и постојање потенцијалних цивилних жртава, али увек као колатералне штете, никада као легитимних циљева. Велика Британија је на пример угушила Ускршњи устанак 1916. године убијајући и касније стрељајући устанике који су желели да Ирска буде независна. Борци за независност су били Ирци, исто као и грађани тадашње неподељене Ирске, али немилосрдне британске снаге су циљале оне с пушкама, никакоцивиле (нажалост, број цивилних жртвава је ипак био двоструко већи од војних).Велики број Даблинаца није подржавао устаникеи били су поприлично срећни када је Круна уз помоћ војске и полиције завела ред. Подсећања ради, ово се све дешавало за време Првог светског рата, оружаног сукоба далеко већих размера него крвави распад Југославије.

Ако знамо да је током „Олује“ своју државу Хрватску напустило преко четврт милиона Срба, а убијено око 2000 људи, поставља се питање против кога је била уперена „ослободилачка“ акција. Тешко је поверовати да би једна демократска држава подузимала војну акцију против сопствених грађана припадника мањинског народа и другачије вероисповести. Напротив, хрватска војска и полиција су били послати да их „ослободе“, не да их протерају. Зашто се онда тих агвустовских дана непрегледна колона избеглица запутила ка сигурности Србије и зашто су бежали пред хрватском војском и полицијом ако нису били њихова мета? Они нису били под оружјем, били су деца, старци, ненаоружани цивили, нису могли бити непријатељ Хрватске попут оних који су пружали оружани отпор и били легитимни циљеви? Највећем егзодусу једног народа након Другог светског рата, који би се слободно могао окарактерисати као погром, нема места ни у једној демократској држави, ма колико год велика претња била њеном уставном поретку. Човечност треба да пада након државности.

На послетку, не треба пропустити да се потврди да је „Олуја“ била војна победа; а где су победници,ту су и поражени. Српски премијер Александар Вучић је поред моста у Сремској Рачи говорио о „српском поразу“ који де факто то и јесте био. Прогнани људи јесу били Срби, иако не у оквирима СР Југославије чији однос према њима остаје крајње упитан. Док се на граници Републике Србије и Републике Српске (БиХ) одржава Дан сећања,с друге стране Дрине, у Загребу се одржава војна парада. Парада која слави победу, али не победу Хрватске над непријатељем, већ победу Хрватске над самом Хрватском. Губитак 250.000 становника мањинског народа који је вековима живео на тим просторима је чемерна победа већине над мањином, тужан дан сваке демократије чија је круна успешан суживот. Све док се барем већина прогнаника не врати на своја огњишта, тенкови у Вуковарској улици неће моћи да славе, колико год то они желе, оправдану војну победу, већ тужан дан хрватске историје. Дан када је Хрватска изгубила своје становништво зарад територија и дан који вечно траје за све избеглице данас интегрисане у српско друштво где културом и наслеђем представљају богатство Републике Србије уместо да буду кићанка на перјаници своје истинске домовине. Они данас не могу запевати у родној Лики, Кордуну, Северној Далмацији или Банији. Њихов пој је тога олујног августа изгнан из темеља хрватске демократије са последицама које се још увек не могу објективно сагледати.

Now the refugees

Come loaded on tractor mudguards and farm carts,

On trailers, ruck-shifters, box-barrows, prams,

On sticks, on crutches, on each-other’s shoulders...

Seanus Heaney, Known World

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду