Блог

Б92 – почетак и крај

Димитрије Војнов, Београд

Сва моја искуства везана за радио почињу и завршавају се станицом Б92. Додуше, као дете волео сам да слушам Индексово радио позориште, касније - као студент и дипломирани драматург - имао сам изведене радио драме на српском и хрватском националном радију, али једини период када ми је овај медиј заиста био важан у животу поистовећујем са Б92. Њихов филмски критичар Горан Терзић био ми је велики узор и свакако један од људи који су ме формирали када сам ушао у ту професију. Зоран Пањковић, Урош Ђурић и Дарко Кокоруш су из неког другог угла продубљивали моје интересовање за спорт. Смејао сам се уз Бракусове емисије и учио историји рокенрола уз Жикицу Симића. Међутим, исто тако, помоћ људима који су протерани из Крајине не би могла ефикасно доћи да нас тог лета пре двадесет година Б92 није обавештавао о пуним размерама тог националног бродолома.

Док сам био средњошколац јако сам желео да упознам те људе и још увек памтим одушевљење када сам први пут гостовао у Ритму спортског срца, као добитник неке награде у квизу, и упознао Пањковића, Ђурића, Кокоруша, Мојсина и Терзића, а временом сам упознао и многе друге радијске хероје са ове станице, па чак и сарађивао као критичар у емисији Моћ вештица, једној од најблиставијих у зрелој фази радија, после Петог октобра.

Када се Милошевићева владавина завршила, Б92 се нажалост нашао у креативној пат-позицији. Многи аутори су већ били потрошени, неки су пошли путем крајње екстремних ставова попут Пешчаника, и у програмском погледу, Б92 није успео да направи смену генерација. Ово је био радио који је у себи увек носио нешто помало херметично, у неким ситуацијама требало га је претрпети а сада бише није било разлога за то. Престао сам да слушам Б92, али и радио уопште, пар година после Петог октобра. На том путу, не треба сметнути с ума да је Б92 имао и низ гафова. Нису сви новинари стасали на овој станици постали моралне громаде и светионици независности, погледајмо рецимо Срђана Кусовца који је уређивао латиничну Побједу Мила Ђукановића, дневни лист који у маниру е-новина помера све границе режимске пропаганде и дискредитације опозиције. Затим, форсирање властитих издања у домену популарне музике где су временом масу квалитетних бендова истиснули са својих плејлиста и умногоме допринели кризи српског рокенрола. Ови гафови радија Б92 се гурају под тепих и ствара се једна хагиографска слика, без праве анализе.

Радио Б92 је рецимо био један од најзаслужнијих за промоцију навијачких група и улазак њиховог речника и животног стила у јавност. После Петог октобра, у биоскопу Рекс, доделили су им награду у којој је писало, Момци који се се 10 година супротстављали режиму, тукли се са милицијом док су остали спавали у својим кућама. То су Делије. Само десетак година касније, Б92 је морао да штити своју новинарку Бранкицу Станковић од навијача. Сада су навијачи постали непожељни јер су за неке друге наручиоце деловали по улицама Београда, али Б92 је био медиј који им је дао крила и убедио их да они треба батинама да реагују на друштвена кретања. Одједном је туча са милицијом проглашена за хулиганизам а вулгарне навијачке песме за претње. Унутар куће, постоји низ сведочанстава о слабљењу међуљудских односа, и разним гестовима који су по много чему гори од овога што се на крају десило када су грчки власници отпустили све преостале запослене и променили име радија, успут доводећи у питање сам карактер станице и њене обавезе према РРА и АНЕМ-у. Речју, и Б92 је имао низ великих гафова о којима се ћутало, неке од својих легенди је деградирао и одбацио без икаквог обзира, није одговорио на креативне изазове емитовања у постмилошевићевској Србији. Стога, може да нам буде жао што Б92 више не постоји али Грци су за то понајмање криви, они су само еутаназирали једну одавно оболелу станицу.

Међутим, екипа са и око Б92 има снажан осећај посебности и он извире из текстова који комеморирају укидање станице, врло често откривајући бизарно или непрофесионално понашање које је када га они практикују наравно јако симпатично. Рецимо, Милош Васић из Времена у свом тексту Смрт једног радија каже:"Сећам се као јуче да је било како седим у оно мало студија у Дому омладине (5. спрат) и лупетам шта ми падне на памет у три поподне (Интервју дана), док се покојни Мамула, Милица Кубуровић, Васке, Дејан, Бојана Лекић, Тамара Пуповац или кога је већ запала смена криве од смеха. Био сам активни учесник оне подвале коју помиње Теофил Панчић, када су одглумили –по рецепту Орсона Велса – преузимање Радија од стране СПС. Написао сам љутити коментар у коме сам напао Време као „издајнике“ и посебно Роксанду Нинчић као „дедињску трачару“. Васке је тада производио вести о мистериозном „пуковнику Гвоздену“, српском хероју на кога се део слушатељства чак и примио; добро, Куса и ја смо помогли. Те забаве није било више никада".

Дакле, глупирање на радију и узнемиравање или дезинформисање јавности су били потпуно у реду уколико то раде Изабрани. И сада њихова жал за временом када су били млади и несташни, треба да уздигне укиданје радија Б92 на ниво националне трагедије иако су барем двоје протагониста ових анегдота касније примили Карићеве награде, одлазили на његову телевизију или РТС итд. Губећи стране донације, Б92 више није имао начина да финансира своју политичку агенду, а очигледно је да су најбољи новинарски кадрови врло брзо напустили ову станицу јер су им Богољуб Карић и Александар Тијанић лако показали да свако има своју своју цену. Међутим, рекло би се да више ни слушаоци ове независне станице - смештене у зграду коју им је дао Динкић у време када су наплаћивали свој првоборачки стаж - нису имали стрпљење за њихов оећај Изабраности.

Патологију деведесетдвојкиног самовиђења лаконски, вероватно потпуно несвесно, сумира један цитат из текста Тамаре Скроззе "Како је нестао радио Б92: Договор је да се ово одмах заврши" који каже: „Некада је било двадесетак људи у редакцији, а сада сам практично радила сама. Кад дођем после подне, читам вести на пола сата, радим Дневник и спремам Јутарњи дневник. То никада тако није било. Радила сам као на траци, а била задовољна ако успем да у Дневник ставим бар неколико вести и прилог који нико други нема, који ће рећи нешто нормално, да људи имају шта да чују, казује Биљана Вујасиновић". Управо та претпоставка људи са Б92 да ће они да одређују ко је нормалан а ко није, уместо да се баве својим послом и да извештавају о чињеницама, додатно појачана илузијама које су им распиривале стране донације и атрактивне награде, учинила их је неподношљивим за слушање, и зато су Грци могли да их закатанче без иједне реакције, што Милошевић никада није могао. Парадоксално, када подвучемо црту, Слободан Милошевић је био најзначајнији радио аутор и уредник на овој станици. Изабрани су били само мали Нерони који су сведочили како држава гори. Када више није било шта да се запали, ни Б92 није имао смисла.

Аутор је сценариста из Београда