Блог

Лири, Лири Тимотије, на робији како ти је

Бранко Димитријевић, Београд

Било је то последње јесени у Београду када су они малобројни хипици у Београду (да их тако јасноће ради назовемо, мада би се многи наљутили кад би знали где сам их сврстао) провели неометане дане на потезу од посластичарнице "Дезерт", преко кафеа "код Коња", до Калемегдана и натраг. Приликом једног од повратака са београдске тврђаве, где се нешто колективно конзумирало из керамичке справе произведене у народној радиности на далеком истоку, спевала се песмица:

Лири, Лири Тимотије

На робији како ти је

А Лири је кајла стара

                                                               Па овако одговара

                                                               Немој децо робија

                                                               Џабе да вас плаши

                                                               Није она тешка -

                                                               Него робијаши

Већ током наступајуће зиме, а поготову наредног пролећа и лета, на овај мирољубиви свет који никога није дирао и уживао је у лаким дрогама, ако их неко однекуд донесе, навалили су из опортунистичко-предаторских разлога и криминалци и полиција. Ови први су навалили, јер су знали да ови други мирољубиви свет неће штитити од њих, а ови други су навалили јер им је било лакше да се бакћу са мирољубивим светом, него са овејаним криминалцима, а опет ето као раде свој посао.

Званични став наших власти био је да су нам дроге, као и сва остала зла, дошле са запада и севера, мада је чињеница била да је оно мало дрога које би у Београду завршиле долазило искључиво са истока и југа и све су биле природне и органске. Али о дрогама се није знало скоро ништа. Ни Хаксли ни Кастанеда нису били преведени, само је библиотека "Реч и мисао" имала књижицу де Квинсија "Успомене једног гутача опијума". Опијум је користио један од првих званичних наркомана у Београду, мој комшија на спрату изнад, који је ту повремено обитавао код самохране мајке. Он би повремено написао фељтон за неки од недељника под насловом "Како сам се избавио из канџи дрога", па би узео хонорар и отишао до Скопја и тамо купио погачу опијума. А онда би се испред мог улаза правио ред оних који су хтели да пробају како то изгледа. Од те намере смо их одвраћали ја и Амфи. Амфи је живео три улаза даље и био је син једног позатог уметника. Надимак је добио због наклоности према амфетаминима. Нисмо ни Амфи ни ја имали пуно успеха у одвраћању, радозналост је била јача. Нама је све било јасно, постоје мисаоне дроге, које су се нама допадале, а које не изазивају зависност. А постоје и оне друге и са њима није упутно играти се, дакле треба знати у шта се упушта.

Али ове једноставне истине гурнуте су на маргину и велике заблуде о овој теми опстају и до данас, након хиљада књига и филмова и студија и милиона личних искустава, које ми онда нисмо имали. А због тих заблуда дошло је до небројених личних трагедија. Трпање свих дрога у исти кош и третирање на исти начин и оних које су мање штетне од алкохола и дувана и оних које изазивају психозе и оних које су врло зависне није само знак духовне лењости, ради се о још једном механизму друштвене контроле и манифестације моћи државних апарата над појединцем. Наравно, да би до те контроле дошло, морало је да се прво удари на емоције становништва, јер проблем дрога не би могао да се постави овако како је постављен, да се о њему дискутовало рационално.

Дакле, морало је да се ради по систему: гилиптеру, врати ми телевизор. Односно у јавности се морала створити слика избезумљеног наркомана, крвавијех очију, а од кризе услинављених уста, како уврће баби руку, не би ли јој отео пензију, након што јој је телевизор већ будзашто продао, а све да би себи купио дрогу. Ту сви ми ставимо руку на уста, шокирани смо, не можемо да верујемо шта се све ради ту негде одмах покрај нас, па брже боље дајемо политичарима мандат да се обрачунавају са дрогом што жешће умеју и знају.

Наравно, пре ове кокошке ипак је постојало једно јаје а оно се зове прохибиција. Наиме, коме користи то што су дроге илегалне, па и је цена нереално висока, а они који су зависни често морају да прибегавају криминалу или увртању руку својим бабама код куће, а туђим на јавнијим местима? Па криминалцима и полицији. У овом случају, на мало већем нивоу, ради се о тајним полицијама које попуњавају своје "црне" фондове, оне за које не полажу рачуна народним представницима у телима извршне власти, новцем од трговине наркотицима. Кад би дроге биле легалне за пунолетне особе, кад би се онима који су већ овисни давали наркотици на лекарски рецепт, не би било огромних профита, мафија би се повукла из овог бизниса али би и разне "агенције" остале без средстава за тајне операције. А и неки политички покрети се не би финансирали од тих пара, они који су у том моменту у милости тих агенција и све у том стилу. А то се, јелте, не сме дозволити. И зато, на пример, по Авганистану цвета мак на све стране, а чувају га војници војске која се отуда повлачи већ годинама, па никако да се повуче, мада им то нису једина поља са којих добијају овај уносни производ: ене им тамо Колумбије, ено још уек златнога троугла: Бурма, Лаос, Камбодиа, а ако усфали неће им бити тешко да овај вид пољопривреде организују око базе ту доле на југу, у покрајини.

Према томе има резона иза овог мрачносредњевековног приступа једном савременом проблему, који не би требало да буде проблем уопште. Али моћни интереси желе да то буде тако. Ту и тамо неко им се гицне и малко отме контроли, Уругвај и Португалија, на пример, док су они притискали Холандију и Швајцарску, а тужно је што земље БРИКС-а ту не учине одлучни корак, јер су и они насели на пропаганду и оставили статус кво, рачунајући да има важнијих проблема. Ех, да су некад лизнули мало Хофмановог еликсира или мало ајавоске, знали би да је све повезано и да је све важно.

Само се по себи разуме да ће код нас мрачни век по овом питању трајати дуже него другде, трајаће док нам неко не наметне решење, таман посла да се ми дрзнемо попут Уругваја или Португалије или..... Ето, недавно је наш високи политичар апеловао на младе да одмор проведу у нашој земљи, штедње ради. Да је у марту позвао надлежне министре у својој влади, наредио декриминилизацију лаганица дрога, не би морао сад да апелује, до сада би засади већ били скоро па пред бербу и ту би не само остали млади, него би им стигло и поприлично гостију. У то име и ја бих на прикладан начин славио на београдској тврђави.

П.С. Chasing the Scream: The First and Last Days of the War on Drugs је књига која ме је на ову тему подсетила. Написао ју је Јохан Хери и ту се лепо објашњава спрега мафије и обавештајних служби којима одговара прохибиција против дрога, као и успон агенције за борбу против дрога, помоћу које су Американци целом свету наметнули свој поглед на овај проблем. Друга књига је The Politics of Heroin: CIA Complicity in the Global Drug Trade, Алфреда МекКоја, која је стара преко десет година али је одлична. Препоручујем их обе свим мислећим особама.

Аутор је писац и драматург из Београда