Блог

Ал` ђердапске клисуре и дунавске обале у срцу су моме остале

Јелена Марићевић, Нови Сад

Једни од невидљивих а често помињаних ликова популарног Државног посла, несумњиво су Митар Митра Митар који је умро, али то никад није сигурно јер се вампири, Жика/ Жико из Мајданпека и његова мама Мила из Кладова, која јаше на метли. Маестрално маневршући са стереотипима, главни актери ове жаоком описане емисије, посредовали су нам да су људи из источне Србије одређени или као вампири, вештице или у Жикином случају – кметови. Две су жене поводом поплављеног Голупца (мај 2015) у новосадском градском превозу расправљале о томе да ли је Голубац са сремске или бачке стране Дунава (?!)

Чак је и аутор ових редова (будући рођена у српском Кладову: римском Занесу, средњовековном Новом Граду, турском Фетисламу) некад у шали, а некад и врло озбиљно оптуживана или опомињана да – не пљуне неком у кафу или баци којекакве факатурије јер је местом рођења предодређена вероватно да се повештичари! Као да на истоку Србије живе фантастична бића, волшебних моћи и као да тамо људи нису ни за шта друго до да буду кметови. Истини за вољу, да барем могу да се намажем машћу и полетим и „кој би био као ја“ што би рекла моја прабаба. Била бих већа вештичара од оне Јеленке из Кладова што је затравила и хајдука Гицу и Милоша Обреновића, а и од Јелене Басарабе, влашке принцезе којој су посвећени први барокни тринаестерци у српској књижевности...

Разуме се, овде се не ради о мом вештичјем прангијању меденог гумна, већ о недопустивом незнању о томе колико нам је Исток земље важан стратешки – геополитички, енергетски, историјски, културолошки. Од најстаријег палимпсестног слоја са Истока – културе Лепенског вира (5.800 год. п. н. е), коју је открио и описао Драгослав Срејовић, а опевао је Миодраг Павловић у Певањима на виру и Павић у песми „Лепенски вир“, нижу се путеви римске цивилизације (Трајанов мост, Трајанова табла, Дијана...), османлијских наслага (тврђава Фетислам)... О овим врлетним и опасним крајевима анонимни аутор у 18. столећу написао је песму у којој опева доњи Дунав („Здраствуј Дунаје, вожде вод' богати“), Стерија је испевао „Путовања по дољњим пределима Дунава“ (савремени песник Симовић истоимену песму), а Војислав Илић био је учитељ у Турн-Северину (на које гледа Кладово) и испевао „Елегију на развалинама куле Северове“, док је Иван В. Лалић саставио „Елегију или Дунав код Доњег Милановца“. Вук Караџић био је овде ђумругџија (цариник),  Сима Милутиновић Сарајлија има спев „Узеће Кладова“, а на острву Ада Кале које се налазило 15 km узводно од Кладова ухапшен је 1689. гроф Ђорђе Бранковић, када се збио централни догађај у Павићевом Хазарском речнику, а 1804. Миленко Стојковић је са својим одредима похватао београдске  дахије.

Острво Ада Кале торпедовано је 1970. због изградње енергетско-пловидбеног система ХЕ Ђердап, (и још понека насеља нашла су се у дубинама дунајске воде 'ладне), тако да се, симболички гледано, може рећи да нас и буквално и фигуративно осветљава наша дунавска историја и све друге цивилизације и културе које су ову област настањивале за протеклих готово 8.000 година. Према вестима од октобра 2014. године, највећа српска хидроцентрала Ђердап 1, оборила је историјски рекорд и у септембру произвела 557 милиона киловат-часова електричне енергије чиме је план пребачен за чак 120 посто. У каквом бисмо мраку били да Србија не рачуна на овај енергетски потенцијал? Каква би нас тама запахнула да се деси да се (не дај Боже) одрекнемо Истока наше земље, да те Србе прогласимо Власима које Румуни сматрају Румунима? Не би нас ни Дунав опрао, јер Дунав све опере до прљавог образа, како кажу наши стари! Не би ни најхрабрији легендарни јунак Ђердап (Girdap – вртлог) могао да нас избаци са дна на површину воде...

А врлетни наш крајолик богат је и птицама: ластавицама („као ласта брз да будеш и из кревет' да изађеш“), голубовима (Голубиње, Голубац), соколовима (Соколовица, потес Шаина), гавранима (Корбово; из овог села код Кладова пореклом је и Ђорђе Маринковић, композитор коме се приписује ауторство чувене песме „Тамо далеко“); наравно и рибом – познат је био и Кладовски кавијар („црно злато“, производио се од 15. века, бољи и од руског и од иранског јер су јесетре и моруне овде достизале полну зрелост). И птице и рибе, као да су дунавске Сирене алијас Водене Виле, које према предању чувају од непогода, сећају се свега, певају и песмом дозивају: „Ал' ђердапске клисуре и дунавске обале у срцу су моме остале“. Певају песму која се ори на свадбама и у Суботици и Врању, Бањалуци, Београду и Новом Саду, Ужицу, Чачку, Крагујевцу... уз коју и срце заигра и сузе крену, а попије се и покоја кладовска Душа Дунава (у коју је загледана јунакиња Павићевог романа Друго тело).

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду