Блог

Апологија државног посла

Стефан Пајовић, Нови Сад

Драган Торбица: „Ја се теби Бошкић дивим, разумем, ти си млад, волиш напредак и то“.

Ђорђе Чварков: „Нек иде у Крушевац кад воли Напредак“!

Државни Посао, епизода „Конференцијска мрежа“

Један од главних разлога успеха хумористичке серије Државни посао која се емитује на Радио телевизији Војводине је пре свега оригиналност садржаја. Наиме, феномен државног посла никако није могао бити увезен са Запада јер он тамо или не постоји или нема статус који има код нас. Посреди је својеврсна перверзија српског гледаоца који ужива гледајући три човека који не раде ништа, потајно желећи да замени столицу са популарним Бошкићем. Екранизовање ове друштвене патологије права је кинематографска бравура аутора серије.

Заправо, ту серију реализују глумци аматери који по сопственом признању инспирацију проналазе у свакодневним догодовштинама грађана Србије које они уносе у арену чиновничке канцеларије у сутерену. Уколико бисмо њиховим скечевима приступили као књижевном тексту, не бисмо пронашли превише домишљатости јер је синопис препакивање стварности у пријемчиви формат радничке утопије прохујалих времена. Сви њихови разговори и (не)делање управо то и јесу: идила којој просечан радник тежи и у коју верује, поготово јер ју је остваривао до пре коју деценију. Жеља је српског радника да ради јако мало и буде плаћен јако пуно, а пошто није у могућности да иживи те своје пориве катарзу остварује путем малог екрана гледајући своје омиљене јунаке из архиваторског одељења.

Проблем није у пландовању и лењости; било би заправо јако пријатно живети у друштву у коме живе на милиони Торбица, Чваркова и Бошкића. Они би могли да чине и три четвртине српског друштва јер проблем није на том тасу теразија привређивања. Проблем је у томе што преостала једна четвртина не може да ради. Једна од најфасцинантнијих социолошких сила је број нерадника које један радник може да издржава. Уколико су једначине на радном месту компликоване, погледајмо само просечну породицу: отац, мајка и двоје деце се у теорији комотно могу издржавати од очеве плате уколико је она довољно велика. Слична је ситуација у читавом друштву: не могу једни толико да не раде колико други могу да раде.

Темељ америчког просперитета представља амерички сан који је у бити крајње једноставан. Главни покретач сваког појединца треба да првенствено буде његов рад, док су остали фактори сведени на најмању могућу меру. Овакав принцип је и дан-данас срж америчког прогреса, док је у Србији на снази обратан процес. Код нас је рад маргинализован до те мере да је раднику или забрањено да ради, или су пред њега постављени неоствариви циљеви. Док је предузетник у губитку након што измири све обавезе према држави, возач доставног возила за само једно јутро заради газди своју месечну плату и притом добије отказ јер није успео да уради још више. На преласку из социјализма у демократију читав ноцио прогреса је избутан. Они који мање раде или не раде ништа имају највећа примања, а они који се највише залажу, највише се муче да прехране себе и своје породице. Оваква накарадна слика би у Срба можда могла да потраје и вековима, али ми не живимо у изолацији и друге државе које имају здравије привреде нас претичу, укључујући и наше суседе.

Како бисмо се вратили у трку, треба да урадимо једну истовремено демократичну и недемократичну ствар. Морамо изузети општу популацију познатију као „већина“ из врхушке, односно spearhead-а прогреса и ту поставити мањину, али не било коју. У Србији постоји мноштво младих, спретних и амбициозних људи који желе напредак своје земље и спремни су да у исти повуку не само себе, већ и све оне који нису спремни да иду напред, а желели би, или о концу свега, не би се бунили када би им се џаба асфалтирао сеоски пут или би добили уличну расвету. Ово је заправо једна од бенигнијих импликатура теорије еволуције: није потребно да нерадник изумре већ само да уклони свој нерад метар или два како би радник прошао. Тиме нерадник добија прилику да не ради и даље, а радник прилику да заради за обојицу. Таква треба да буде природа свеколике реформе српског друштва:  флегматичнима треба оставити шестоцифрене плате и кожне фотеље, а продорнима дати барем прилику да напредују. Окретни какви јесу, за десет година ће створити још упражњених места за нераднике и онда ће сви моћи заједно да гледају Државни посао на државном послу, и да се смеју, јединствено као народ, а раздељено као запослени. Такви зјапови не нарушавају национално јединство, а јачају привреду националне државе каква Србија јесте. 

Аутор је англиста и докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду