Блог

О књижевном лику

Димитрије Војнов, Београд

Прошле седмице учествовао сам на две књижевне промоције у истом дану. Једна је била конвенционална, као љубитељ и познавалац говорио сам о романима Стивена Фраја, а неких десетак минута касније стигао сам на следећу – књижевно вече Бобана Кнежевића где сам наступао у својству књижевног лика. Кнежевић ме је наиме изабрао да будем протагониста његовог научнофантастичног романа Слободанида. Премиса романа базирана је на алтернативној прошлости – сви кључни историјски догађаји десили су се онако као и иначе, са том разликом што је у Београду, од руског капитала направљен Карусел, забавни парк за богате у коме они могу да учитају своју свест у андроиде са ликовима познатих историјских личности и учествују у понекад знаковитим а понекад само баханалним забавама. У причи контактирају ме агенти тајне службе и бирају ме да се аплоудујем у андроида са ликом Крцуна како бих правио друштво једној важној личности која ће се појавити у лику Тита. Кнежевић ме није питао да ли желим да се појавим у његовом роману. Само ми се јавио једног дана, дао ми рукопис и рекао, Разумећу ако ми се никада више не јавиш...

Бобан Кнежевић је писац који има велики дар да створи драматичну сцену у јавности, тако да нисам ни слутио да је ово разумевање за моју евентуалну увређеност директно везано за моју личност – искрено, претпостављао сам да у роману пише нешто са чиме са ја на овом или оном нивоу не слажем. Када сам се суочио са својим особинама у књижевном лику, а потом и када је тај лик назван мојим именом, помислио сам га губим разум. Штавише, одмах сам показао књигу првој особи коју сам срео да прочита и увери ме да нисам све умислио. Ипак, дилеме није било. Кнежевић ме је претворио у књижевног јунака. На промоцији, сумиран је Кнежевићев досадашњи рад. Као неко ко је преко три деценије укључен у издаваштво, књижарство, уредничке и популаризаторске послове, Кнежевић није оставио занемарљив али ни нарочито обиман прозни опус. Ту су четири романа и две збирке приче, што није мало, али за српског писца који професионално ствара преко три деценије свакако није довољно.

Међутим, Бобан Кнежевић је све време поред ликова у прозним делима, стварао, аранжирао, формулисао догађаје у стварности. Као једна од кључних личности наше жанровске сцене, објавио је низ туђих дела, многе аспиранте претворио у писце, а оснивањем сајта Знак Сагите и повезао је велики број људи, на том форуму људи су стицали пријатеље или непријатеље за цео живот, започињући разне заједничке акције. Као уредник, у најмању руку, одговоран је за излазак кратке приче Зорана Нешковића која је послужила као инспирација за најређу сорту српског филма – научнофантастично остварење Ederlesi Rising за које сам писао сценарио, и крајем овог лета режираће га Лазар Бодрожа.

Почетком осамдесетих, Бобан Кнежевић покушао је да упише драматургију и у томе није успео. Ако је желео да и да на пољу драматургије доследно прати жанровске парадигме, пре свега научну фантастику и хорор, онда је можда и боље што је одбијен јер у то време за такву врсту филма није било слуха код нас. Ситуација је данас тек мало боља. Није први човек који је одбијен за уметничке студије, почео да претвара своју околину у својеврсно уметничко дело. Срећом, за разлику од оног аустријског сликара, Кнежевићеве намере нису биле базиране на доминацији већ на прављењу једне апартне, виталне сцене која повремено издаје неке врло добре књиге. Стога, та тенденција да аранжира живе људе и њихове активности, пренела се у Слободаниду. У овом роману немам право да говорим, напросто налазим се у њему као јунак. Ако кажем да је вредан пажње, сматраће се да је то због тога што сам сујетан, ако кажем да није, испашће да нисам задовољан тиме како сам у њему приказан.

Међутим, у овом роману ипак многу да препознам одређена интригантна идеолошка струјања. Наиме, већ сама премиса базира се на прављењу невероватно сложене и скупе машине која ће омогућити да људи учитавају своју свест у андроиде. Дакле, то је свет у коме је појавност знатно значајнија од суштине. У том свету чак ни родољуби, или светске силе са којима се добро разумеју не улажу новац у неко друго средство, рецимо неко оружје, којим би променили геостратешку ситуацију. Напротив, идеја је константна репродукција наратива кроз личности, без интеревенције на терену. Када се испостави да тест вожњу Титовог андроида треба да спроведе Слободан Милошевић, јасно је да се ништа не улаже у његов пројекат колико у потенцијалну манипулацију његовом појавом.

У том свету базираном на шупљим наративима, и на личностима које су били њихови фронтмени, саговорници из медија, као на пример ја, постају третирани као специјалисти и ауторитети. То и не треба да чуди. Ако имамо у виду да је у последних две стотине година Србија била мање-више у сталним економским тешкоћама и политичкој нестабилности, једина разлика јесте губитак ауторитета у културној елити. Србија је у прошлости чак и кад је била претежно аграрна земља била у стању не само да формира културне елите већ и да их поштује, дочим данас она производи сумњива академска звања, науку премешта у домен естраде, а на изборима свесно бира антиинтелектуални модел.

У данима када Недељник припрема фељтон у коме ће се два историчара изругивати науци тако што ће исписивати алетрнативну историју српског народа, када у емисији Око о Слободану Пенезићу на РТСу готово сав увид чине кафанске анегдоте које је забележио Михиз, зашто не би један сценариста попут мене био одабран да убеди виртуелног Тита да је виртуелни Крцун. Стивен Фрај и Бобан Кнежевић су отуд на истој страни. Као и Фрај у Стварању историје тако и Кнежевић у Слободаниди стоје чврсто на традицији дијалектичког материјализма, да не може једна личност или један догађај мењати ток историје, као што мисле лоши петпарачки писци или колумнисти Недељника. С тим што Кнежевић за своју алтернативну историју има и емпиријски доказ, Србе увек више импресионира наратив него делање, и више их иритирају личности политичара него идеологије.

Имајући у виду Кнежевићеву енергију, можда је и он заслужио да прође алтернативноисторијски третман. Шта би се десило да је уписао драматургију 1982. године и као млад перспективан студент добио прилику да своје жанровско знање о хорору пренесе у сценарио филма Већ виђено Горана Марковића 1987. године? Задовољни оним што су видели, продуценти из америчке куће Smart Egg Pictures која је радила продају филма Већ виђено, позива Бобана да напише причу за наставак њиховог најкомерцијалнијег серијала Ноћне море у Улици Брестова 5 који излази 1989. године. Уместо прилично летаргичног филма какав је на крају Стивен Хопкинс снимио, Бобан нуди динамичан предложак, уводећи постмодерну идеју да се Фреди Кругер јавља у сновима екипе филма и тиме предухитри Крејвенову Нову ноћну мору која стога ни не настаје 1993. године. Штавише, серијал о Фредију Кругеру уместо кризе 1989. године доживљава постмодерни процват, не дешава му се кокетирање са 3Д техником, нити закаснели прелазак Фредија из кошмара фикционалних јунака у море чланова екипе када је већ било касно за овај серија.

Успех са Кругером, доводи Бобана пред животну прекретницу и могућност да пласира сценарио за причу која га је одувек занимала – о порталу у паралелни универзум који се налази негде у Босни и групи војних специјалаца и изабраних авантуриста који улазе у њу. Због рата у СФРЈ, локација дешавања се пребацује у Русију и 1991. године, филм почиње реализацију са тада младим Бредом Питом у главној улози младог авантуристе, Силвестером Сталонеом као америчким специјалцем, и почетницом Шерон Стоун. До последњег тренутка вагајући између филма са Шоном Конеријем о ботаничару који трага за леком против рака у џунгли и овог сценарија, редитељ Џон Мектирнан бира Бобанов предложак. Снимање на источноевропским локацијама се испоставља као компликовано, као и сложена пост-продукција. Успут, Мектирнан одбија филм Последњи акциони херој по сценарију оскаровца Вилијама Голдмана и премијера се коначно дешава 1993. Живосахрањени излазе на лето 1993. и бивају прегажени на благајнама од стране Парка из доба Јуре. Критика сматра филм чудном мешавином авантуре и фантастике са обиљем политичких референци, Бреда Пита отписују као само још једног лепотана који није дорастао главној улози а Шерон Стоун тоне у опскурност из које ће се накратко вратити филмом Стриптизете Пола Верховена – аутора који је желео да је ангажује за свој трилер Ниске страсти али није могао и на крају га је снимио са Шерилин Фен омогућиши јој успешан прелазак са малог на велики екран - само да би била заштитно лице још једног великог промашаја.

Срећом по Кнежевића, пре изласка Живосахрањених, понукани резултатима са Кругером и интересовањем Џона Мектирнана, холивудски студији купују још два његова сценарија. Новац на рачуну ипак није довољан да покрије горчину пораза јер студији заустављају развој ова два предлошка. Бобан не губи наду и прелази у домен независног филма. Пише сценарио о забавном парку у коме богати могу да учитају своје личности у андроиде у облику познатих историјских личности. Сценарио подједнако интригира и Роберта Алтмана и Терија Гилијама, не треба заборавити да је први током шездесетих и седамдесетих снимио два СФ филма Одбројавање и Квинтет. Гилијам на крају одлази да снима СФ Дванаест мајмуна а Алтман реализује ову причу о забавном парку под насловом Кенедијада. Критика га дочекује панегерицима, а поетска правда је испуњена тиме што нека поређења тврде како је ово Парк из доба јуре за одрасле.

У том тренутку, Кнежевић осећа засићење као сценариста и укјучује се у продукцију, наизменично радећи на телевизији и филму, махом афирмишући младе писце и редитеље окренуте научнофантастичном филму. Кроз његове продуцентске руке прошли су Рајан Џонсон, Дарен Аронофски, Винћенцо Натали и многи други млади редитељи који су се интересовали за фанатстику у руху уметничког филма. Да Живосахрањени нису промашај, доказали су Ваховски који су га после успеха Матрикса у бројним интервјуима наводили као сценаристу који их је инспирисао, а онда су за свој прелазак на телевизију изабрали да направе римејк Кнежевићевог оригиналног предлошка смештеног у Босну. Заједно са њим прерадили су сценарио у дванаест епизода за стриминг кућу Netflix.

Да није заборавио на Србију, Кнежевић показује и пројектом који припрема као свој редитељски деби. У годинама када се обележава јубилеја Великог рата, спремио је сценарио о том догађају. Заплет је сакривен од јавности али не сумњамо да ће хорор, алтернативни временски токови, можда чак и Теслино тајно оружје имати значајну улогу.