Блог

Осамнаест хиљада нијанси лепог

Мина Алексић, Москва

Недавно је московски метро обележио осамдесет година постојања.  Уобичајене гласове који најављују станице и напомињу о правилима понашања путника заменили су гласови познатих руских глумаца.  Они су изговарали добро познат текст и уз понеку опаску, најчешће везану за одређену станицу за коју их вежу успомене, честитали Московљанима овај велики јубилеј. Пре осамдесет година била је то једна линија од 11 км  која је повезивала тринаест станица. Данас московски метро обухвата дванаест линија укпне дужине 327,5 км и чак сто деведесет шест станица. Возови, који у неким деловима дана саобраћају на сваких деведесет секунди, превезу дневно и до девет милиона путника. По многим параметрима, овај систем је најефикаснији на свету. Али,  статистички подаци нису оно што московски метро чини тако посебним - у њега је до те мере уграђена не само новија руска историја и не само дух подвига совјетских градитеља, већ и карактер Московљана коме се цео овај огромни систем потчинио да се стиче утисак да он припада људима, да живи и дише са њима у суровом ритму града.

Док стојите на покретним степеницама на којима вожња може трајати поприлично дуго, с обзиром на дубину на којој се станице налазе (станица Парк победе налази се на дубини од 84м што се може упоредити са висином зграде од двадесет шест спратова), можете уживати уз нежну клавирску музику, али се немојте изненадити ако то уживање на неколико секунди прекине строги глас који ће вам објаснити како да поступите ако случајно паднете на шине чекајући воз. Управо такви контрасти, који се у московском метроу доживљавају на сваком кораку најбоље осликавају Москву и њене житеље. Док ће ретко који Московљанин подићи главу и погледати мозаике или фреске на плафону, прелазећи у трку са линије на линију често успут читајући књигу, за туристе су необична архитектура, совјетска иконографија и разноликост станица права посластица током обиласка града.

Немогуће је у кратком прегледу споменути све станице које су данас заштићене као објекти од културно-историјског значаја, јер их има чак четрдесет четири, као ни све архитекте, уметнике и инжењере који су учествовали у њиховој изградњи.  Ипак, треба поменути име Алексеја Николајевича Душкина, совјетског архитекте који је пројектовао неке од најпознатијих станица као што су Трг револуције, Новослободскаја и Мајаковскаја. Управо станицу Мајаковскују, отворену 1938. године и названу по великом песнику, са разлогом називају бисером совјетске архитектуре. Довољно је рећи да је пројекат за ову станицу освојио гран-при на Светској изложби у Њујорку 1939. године, у ери процвата стаљинизма.

Величанствени мозаици московског метроа на Мајаковској, Новокузњецкој и Автозаводској привлаче велику пажњу посетилаца највише захваљујући совјетској тематици,  али ретко ко зна да је уметник који их је створио велики мајстор мозаика из Санкт Петербурга исти мајстор који је комадићима најфинијег стакла украсио  чувени петербуршки Храм Спаса на крви – Владимир Александрович Фролов. Иако је после револуције овај уметник остао без своје радионице, он је наставио да ради на Академији уметности у Лењинграду и дочекао је да техника мозаика буде поново откривена, након што је због религиозног карактера била готово заборављена.

Управо у својој радионици на Академији уметности, Фролов је сачекао окупацију Лењинграда. Иако је могао да се евакуише, он је остао да ради, јер Ленсовет није пристао да евакуише његову смалту, а требало је завршити паное за станицу Павелецкују. Ипак, игром судбине,  последњи радови Владимира Фролова – мозаици које је у окупираном Лењинграду израђивао до последњег атома снаге потпуно сам, јер су сви његови млађи сарадници увелико били на фронту, данас се могу видети на станици Новокузњецкој.

Тешко је замислити величину подвига овог посвећеног уметника. Чекић којим је радио био је тежак преко једног килограма, а било је потребно обрадити милионе комадића. Готово стално у мраку, Фролов је тражио праве нијансе смалте, а у његовом атељеу било је чак осамнаест хиљада различитих нијанси овог материјала. Није тачно познато на који је начин Фролов успео да пошаље готове паное у Москву. Његов унук, Владимир, сазнао је из приче морнара који се налазио на једном од последњих бродова који су неким чудом испловили у јануару 1942.  да су се у последњем моменту пред само испловљавање појавили један официр и један старији човек, који је молио капетана да прими ковчеге са паноима за московски метро,  говорећи да су то његови последњи радови. У фебруару те године, Владимир Фролов преминуо је у својој радионици од глади и хладноће – имао је шездесет осам година.

Ауторка је мастер историје и теорије културе и уметности, живи у Москви