Блог

Колико дуго живе моје рибице?

Јелена Марићевић, Нови Сад

Имам Бубе у глави (као у Радивојевићевом филму из 1970), пундравце око тртичне кости, подилазе ме жмарци-комарци, мрави ми нестају у недрима, изводим редовно бесне глисте у шетњу, једино не знам где су ми рибице, не знам ни шта су, али не бих баш ни да их изгубим. Једино се оне чине вреднима, једино оне кратко живе или нешто дуже уколико их не храните бубама, пундравцима и бесним глистама и ако се те рибице држе у Киши (1972) Пурише Ђорђевића. Иначе живе годину дана, као у филму Двоје (1961), Александра Петровића.

Љубавна веза Мирка и Јоване, омеђена је на годину дана – толико живе Миркове рибице из акваријума, толико живи и његова љубав са Јованином „рибицом“, „ако се то зове љубав“. Рибице су резак талог кафене љубави, оно што остаје после ње (као у филму Уна из 1984. Мише Радивојевића). Иза свега, као две празне чаше на крају филма, као две празне кочије из Балзака, сећаш се? Има љубави, нема љубави (1968), Николе Рајића, час је ту, час је попијеш и останеш негативан као негативи из филма Двоје, и без главе. Као обезглављен кадар на крају филма Квар (1978), истог Мише Радивојевића. И тамо има неких рибица; те рибице у акваријуму стално су заједно и то је по Милени Дравић врло тужно, а Берчеку је још тужније кад је рибица сама. „Можда, али је бар слободна ... може да се осами кад је то потребно. Цео свет постаје акваријум, а самим тим – зидови се руше“, одговара му она.

Пливамо између зидова, кажем ја и она друга што провирује из мене, као у стиховима Риста Ратковића које је Живојин Павловић ставио за мото филма Непријатељ (1965). Љубав је можда и живот рибице! Пливати сам, то значи стварати рибицу као Чудна девојка (1962), Јована Живановића, то је чудна и полуслободна рибица. А када ми дођу Дани (1963), Александра Петровића, дани када се као тамо, вози и пије рибица до даске, на напуштеном аеродрому, точкови туге биће сувише брзи да би се примећивале шаре. Аутомобил, мала, чувена буба, неће полетети, ми нећемо полетети јер – Човек није тица (1965) Душана Макавејева, али полетеће душа без пундраваца и глиста (можда и његова ако ме буде волео, ако се то буде звала љубав) и никада више нећу себе питати: „Колико дуго живе ове рибице?“ Одговор је у најбољем случају – годину дана. Када сиђу са црног таласа, можда више неће бити саме, и можда се неће потезати питање њихове смрти, али не престаје да одзвања оно што чујеш у тужној самоћи акваријума, када се кадар заустави на питању: „Колико дуго живе ове рибице?“ И њихове туге и пољупци више не би били филмски...

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду